Svaki gubitak je uvijek duboko lična priča i nosi veliko breme emocija, posebno tuge i žalovanja, ali i mnogih drugih razmišljanja, stanja i unutrašnjih previranja. Sjetim se uvijek Frojda koji kaže da nakon gubitka bliske osobe nama ostaje ljubav s kojom ne znamo šta bismo radili i koja nas preplavljuje uz sve druge emocije. O žalovanju su pisali mnogi psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti koji kažu da nakon stanja šoka, poricanja i ljutnje dolazi tuga. Ali i krivica – da li sam mogao nešto uraditi, da li je moglo biti drugačije. Gubitak ostavlja prazninu, fragmentira naš životni tok, svakodnevno funkcionisanje, a na kraju svega toga ostaje pitanje smisla: Zašto baš meni? Kako dalje? Podrška drugih bliskih osoba je veoma važna i ona može da se ogleda u tome da pruže pomoć kada je u pitanju vraćanje u svakodnevicu, pa do toga da nam pruže razgovor, utjehu, razumijevanje, neku sigurnu luku i bazu. Naravno, podrška stručne osobe (psihijatar, psiholog, psihoterapeut) je posebno važna, utoliko više ako se desi da dalje ne možemo sami, pojavi se nesanica, gubitak volje i apetita, kao i neki drugi znaci koji bi ukazivali na depresivno stanje ili kliničku sliku depresije. Preporučujem ti sledeću literaturu, ako osjećaš da bi ti čitanje u nekoj mjeri moglo pomoći: Irvin Jalom – „Šta je važno na kraju?“, Julia Samuel – „I to će proći“, Džon V. Džejms i Rasel Fridman – „Oporavak od tuge“. 

Dragi svi/e, čitam vaša pitanja i toliko sam ponosan na vašu odlučnost, hrabrost, spremnost da govorite i dijelite svoje priče, ali i da samostalno istražujete i upoznajete sebe, te brinete o svom mentalnom zdravlju i tražite puteve ličnog rasta i razvoja. Ja sam i dalje tu za vas, slobodno mi pišite, odgovori stižu brzo! Iskreno vaš, Ognjen Pjano, klinički psiholog i edukant iz psihoterapije