Dragi i drage, novi odgovori na vaša pitanja su tu. Ohrabrujem vas da mi pišite na portalu karike.ba, u rubruci „Pitaj psihologa“ – sasvim anonimno i besplatno. Cilj nam je da što više razgovaramo i edukujemo se o mentalnom zdravlju, da brinemo o njemu i preveniramo poteškoće! Iskreno vaš, Ognjen Pjano, klinički psiholog i edukant iz psihoterapije pod supervizijom

Svaki gubitak je uvijek duboko lična priča i nosi veliko breme emocija, posebno tuge i žalovanja, ali i mnogih drugih razmišljanja, stanja i unutrašnjih previranja. Sjetim se uvijek Frojda koji kaže da nakon gubitka bliske osobe nama ostaje ljubav s kojom ne znamo šta bismo radili i koja nas preplavljuje uz sve druge emocije. O žalovanju su pisali mnogi psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti koji kažu da nakon stanja šoka, poricanja i ljutnje dolazi tuga. Ali i krivica – da li sam mogao nešto uraditi, da li je moglo biti drugačije. Gubitak ostavlja prazninu, fragmentira naš životni tok, svakodnevno funkcionisanje, a na kraju svega toga ostaje pitanje smisla: Zašto baš meni? Kako dalje? Podrška drugih bliskih osoba je veoma važna i ona može da se ogleda u tome da pruže pomoć kada je u pitanju vraćanje u svakodnevicu, pa do toga da nam pruže razgovor, utjehu, razumijevanje, neku sigurnu luku i bazu. Naravno, podrška stručne osobe (psihijatar, psiholog, psihoterapeut) je posebno važna, utoliko više ako se desi da dalje ne možemo sami, pojavi se nesanica, gubitak volje i apetita, kao i neki drugi znaci koji bi ukazivali na depresivno stanje ili kliničku sliku depresije. Preporučujem ti sledeću literaturu, ako osjećaš da bi ti čitanje u nekoj mjeri moglo pomoći: Irvin Jalom – „Šta je važno na kraju?“, Julia Samuel – „I to će proći“, Džon V. Džejms i Rasel Fridman – „Oporavak od tuge“.