Na njene radove niko ne ostaje ravnodušan. Ona se igra s asocijacijama, psihološkim nadražajima, predrasudama i tabuima. Njene fotografije rado prikazuju žensko tijelo i žensku seksualnost, ali i svakodnevne situacije kroz retro i futurističke elemente. Djeluje na polju modne, portretne i boudoir fotografije, a prošle godine je snimila i svoj prvi kratki film, „Šljiva u novembru“.
Iako po struci psihologinja, Tajana Dedić Starović je poznatija kao Artist at camera, čiji rad reprezentuje i američka talent agencija „Adolescent Content“. Do sada je imala nekoliko grupnih izložbi u Los Anđelesu, Njujorku, Beogradu, Sarajevu i Banjaluci, a skoro je otvorena njena treća samostalna izložba.
Osećam istinsku potrebu da prikažem sve ono što je ogoljeno, a pomoglo mi je u mnogo čemu. Prije svega, meni kao osobi da se kroz svoj rad potpuno oslobodim, meni kao umetnici da doprem do publike, i samoj publici da i oni osete tu slobodu – što i jeste cilj mog umetničkog rada. Ne volim da razmišljam o onome kako mi je odmoglo, ako uopšte jeste.
Ne razmišljam o njima. Nemoguće je izbeći hejt i loše komentare, ali ja se zaista trudim da to ne dopire do mene. Ako neko želi sa mnom da podeli konstruktivnu kritiku, za to sam uvek otvorena. Za nekakve nesuvisle, besmislene komentare čiji je cilj samo provokacija ili neodobravanje, ne. Zabrane mi se baš i ne postavljaju, a ako se postave, i ako je razlog postavljanja dobro objašnjen, onda s njima nemam problem.
Radovi koje sam izložila su nastali u zadnjih nekoliko godina, što podrazumeva promene u estetici, motivima, temama fotografija i stilu fotografisanja. To su upravo ti moji znakovi odrastanja. Što se tiče nekih ličnih izazova tokom odrastanja, bili su mnogobrojni zaista. Dolazim iz porodice s prosečnim statusom, bez ikakvih poznanstava i veza, pa iako sam dobijala potrebnu emotivnu podršku, sve što sam konkretno uradila, uradila sam sama. Kada su u pitanju nekakvi vršnjaci i taj aspekt odrastanja, stalno sam nailazila na nerazumevanje i ismevanje vršnjaka, pa je sve to skupa rezultiralo anksioznostima i raznim drugim manifestacijama, ali sam uvek nekako gurala svoju priču. Nekim sticajem okolnosti sam naišla i na prijatelje koji me razumeju, tako da je to u jednom momentu postala baš olakšavajuća okolnost. Valjda je baš ovaj moj beg u umetnost to sve negde i iznivelisao.
Trudim se da očekivanja uvek držim nisko, da se ne bih razočarala. Uglavnom, ne, želim da ostanem i dalje prizemna i da se bavim svojim radom, ne svojim egom, to jedino. Sa „Znakovima odrastanja“ sve je išlo poprilično okej i glatko do, recimo, dva dana pre izložbe, kada se nekoliko stvari iskomplikovalo, a ja sam bila pod stresom, pa poželela da sve ukinem. Hvala Bogu, to se nije desilo, urazumili su me.
Bukvalno, bilo šta, što naravno ne uključuje povređivanje nekoga, po bilo kojoj osnovi.
Vrlo moguće. Ne znam, ja uvek poslednja saznam šta me čeka. Verovatno više video radova, ličnih projekata i autoportreta, ali u nekakvoj drugačijoj estetici, i bavljenje nekim drugim temama koje je još potrebno „ogoliti“.
*Fotografije preuzete sa FB stranice Artist At Camera
