Trikovi modne industrije

Već smo svesni da su mnoga sniženja lažna, da smo postali pravi šopingholičari, da smo i mi na Balkanu zaronili u konzumerizam. Poznati su nam i skandali velikih modnih brendova i priče kako izrabljuju najčešće decu i žene za rad u fabrikama tekstila. Žrtve za šivećim mašinama dobijaju batine za neposlušnost, minimalne obroke s pokvarenom, smrdljivom hranom koja nije ni za svinje ili pse kako se žale radnici. Mi podržavamo njihov rad jer kupujemo i previše garderobe. Svesni smo da i mnogi mladi i stariji sugrađani odu sa ovoga sveta a iza njih ostanu gomile odeće čak i s etiketom. Skoro niko ne želi odeću donedavnog mrtvaca, a humanitarne organizacije već imaju previše prnja u skladištima.

Zašto kupujemo opet novo i usrećujemo se materijalnim? Odgovori su da je odeća veoma povoljna, izrazito jeftina, snižena čak i od 50 do 70 posto. Kvalitet je srazmeran ceni, a linije se obnavljuju ne samo tokom zimske i letnje sezone nego čak i u međusezonama. Od svih delova odeće imamo najdraži, tako da ostale oblačimo ponekad, čisto da promenimo. Svesni smo da većinu stvari nemamo gde obući, nemamo sa čim spariti, nemamo kad iznosati. Fasciniraju nas nove mirisne kese sa svežom bojom garderobe iz isto tako mirisnih dućana sa velelepnim enterijerima i ogledalima kao u dvorcima. Oduševljeni smo zvezdama koje žive lagano, raskošno i poseduju uvek novo.

Lažirana sniženja, buvlje pijace, butici sa polovnom markiranom robom su postali izuzetno popularni jer običan svet želi da izgleda poput slavnih, ali za manje pare, razume se. Nije samo kod nas beda pa da postoje radnje sa povoljnijm cenama. Sve to se i ranije pojavilo za Zapadu, pa su čak i zvezde nosile po jedan komad za jednu priliku i onda vraćali u radnje. Tako je vreme došlo, da je sramota obući dva puta istu odeću ili u kratkom vremenskom periodu.

Otrovne boje i tkanina koja odaje jak miris kancerogenih supstanci za bojenje odavno već nisu rezervisane za kinesku robu. Čak i velike robne marke iz Velike Britanije i drugih razvijenih zemalja sa bogatijom populacijom nude neprirodno haljinče na prodaju. Haljinče je za moderne, trendi, fensi devojke i momke a i sve koji se osećaju mlado i žele da budu atraktivni. Mnogi su zaobišli pranje odeće pre nošenja i pristali da kupe drečave krpice čak i po cenu zdravlja.

Poslodavci koji rade sa manekenkama i manekenima te modelima ponekad i ne isplate mlade za angažman. Ne samo da modeli ostaju bez honorara već se to desi i fotografima i dizajnerima. Možemo reći da su sami krivi, a onaj ko ih angažuje vodi se time da je čast raditi za velikog modnog dizajnera ili modnu kuću i da posao u takvoj sredini predstavlja zlatno slovo u CV-ju. Sa druge strane, manje vidljive, dizajneri i svi koji vredno rade na kampanji i oglašavanju, kreiraju reklamne poruke i sl. sadržaje koji propadnu jer se nikada taj rad ne prikaže u javnosti. U modnoj industriji koja obuhvata talentovane svih branši, možemo se naći svako od nas ko se bavi kreativnim poslom. Slučajevi pretegnu na stranu onih koji imaju veću moć, odnosno novac. Prevodioci za magazine i oni koje se bave pisanjem članaka i doterivanjem naslovnica, ostanu bez zarade ali im se u zamenu ponude divne cipele. To je ono što mogu da dobiju. Stilista ili neko od glavnih dizajnera može da promeni frizuru manekenki, da joj sasvim odseče rep kose bez ikakva pitanja i sa nekim autoritarnim stavom. O fizičkom ili seksualnom iskorišćavanju maloletnika se javno šapuće. Nije više bitno koga znaš već koga poznaješ intimnije. Nije ni to dovoljno već se mladim ženama i muškarcima poturi droga ili ih ucenjuju se u svrhu elitne prostitucije.

U slučaju da pratimo modu u poslednih par decenija to postaje nemoguće. Nismo u mogućnosti da kupujemo i do četiri puta godišnje različite kolekcije i detalje koji idu uz njih. Gomile odeće i obuće za čas nam se više ne sviđaju jer su špicaste cipele, gumene čizme, plastične torbe i kabanice ružne i izgledaju jeftino za svaki dan koji nije kišni. Onda bacamo sve to jer niko ne želi da uzme od nas, a i svi već imaju dovoljno. Rasprodaje nas navedu da odemo i kupimo ono što nam se baš svidelo za manje para ali u suštini to već sa sledećom kolekcijom za koji dan više nije IN. Izmanipulisani smo i naši novčanici su redovno prazni, dugovanja se nižu, plate se unapred troše, a izreka “Prvo zaradi, pa kupi” pada u zaborav. Kupujemo nepotrebno, ne možemo da odolimo, kupujemo ono što ne odgovara našoj figuri i ćutimo na preuske pantalone. Uske pantalone se i dalje šiju a muškarci i žene ležeći ih oblače. Sva se moda svodi na bojenje kože i pokazivanje linija tela bez ikakvih rukava, volana i disanje bez ustezanja.

Crni petak, dani sniženja, praznična sniženja, reciklirana garderoba, zamena stare garderobe i sniženje na novu kupovinu… Dokle više? Ne treba da budemo zaluđeni zapovestima modnih šefova i stilista koji su svoje firme zasnovali na radu sa npr. nacistima, šili ratne unifrome i zagovornici su anoreksičnog izgleda u kombinaciji sa bolesnim umom i telom.

Posle ostaje kajanje. Zašto sam kupila ovoliko garderobe? Kada ću ja sve ovo pronosati? Sutra mogu da umrem i sve pare koje su uložene u moj ormar protraćene su. Šta sam sve mogla za te pare? Mogla sam da obiđem mnoga mesta. Mogla sam da dugoročno uložim, platim vozački ispit, kurs jezika. Mogla sam da napravim ručak za sve prijatelje i poznanike, gladne. Mogla sam…

Comments are closed here.