Nova snaga regionalnog teatra: Teodora Marković i njene priče koje ne staju na sceni

Dok mnogi samo govore o teatru, Teodora Marković ga stvara. Predstava “O ljubavi” unosi hrabrost u najosjetljiviju tematiku. Dramski tekst Ivica i Marica osvjetljavaju tamne strane bajke, koje smo mislili da poznajemo, a knjiga koju je objavila potvrđuje da se njene priče ne završavaju spuštanjem zavjese. Ona je dramaturginja koja pomjera granice i publiku vodi tamo gdje pozorište postaje život.

Intervju pripremila: Nahla Muradbašić

1. Roman je danas najzastupljenija književna forma. Šta Vas je potaknulo da se, uprkos tome, posvetite pisanju dramskih tekstova?

Ne bih rekla da sam se opredelila za jednu formu. Tokom srednje škole pisala sam kratke priče, a na fakultetu pored dramskih tekstova, pisala sam i poeziju. Volela bih da uskoro napišem roman, ali ne zato što je najzastupljenija književna forma, već zato što pruža veću pisačku slobodu. Postoje neke ideje koje su veoma statične i opširne za pozorište. U dramskom pisanju konstantno preovladava potraga za ritmom. Morate da napišete nešto što u srži izgovara izvođač. Jezik je živ i konstantno ima svoju ulogu. Bilo da Handke piše dramski tekst o tome šta vidi tokom jednog dana na trgu ili da Ibzen, kroz tradicionalnu dramsku formu, govori o borbi jedne žene da napusti patrijarhalne okvire koji je okružuju, dramska priča je uvek podređena slici i dešavanjima. Uzbuđenju koje gledalac ili čitalac mora da oseti, ali i vizualizuje.

U detinjstvu sam bila opčinjena pozorištem i time šta ono može da proizvede. Već tada sam želela da pišem nešto, što bih mogla da pogledam na sceni. Nikada nisam želela da moje pisanje bude omeđeno samačkim, čitalačkim okvirima. Pozorište i zajedništvo u njemu, nude mom pisanju šansu da postane živo. Zato planiram da do kraja života primarno pišem dramske tekstove. 

2. Koliko se proces pisanja dramskog teksta razlikuje od pisanja proze ili poezije? Koje su najveće prednosti i izazovi Vašeg književnog žanra?

Kao što sam već pomenula u prethodnom pitanju, prednost dramskog teksta leži u tome što on izvedbom postaje živ. Svi koji se nađu u pozorišnoj sali, u isto vreme plaču i smeju se, navijaju i mrze, a opet drugačije doživljavaju priču koja se pred njima odigrava, u zavisnosti od sklopa njihovog bića i onoga šta oni smatraju manje ili više bitnim. Po uzoru na moć pozorišta i katarze koja se odvija u istom, nastao je i psihološki pravac – psihodrama. Kada neko govori o društveno relevantnim temama ili ličnim traumama kroz lik, dobijamo mogućnost da pomislimo – Aha, ovo se ne dešava samo meni. Ili u slučaju komedije – Aha, dobro je da se ovo ne dešava meni. Hijerarhija moći i društvenih uloga, utiče na to kako ćemo doživeti određene stvari na sceni. Kod poezije je nešto drugačije. Vi se možete poistovetiti sa plemićem, ukoliko on u sonetu opeva ljubav koju ste i vi na sličan način osetili, ali to postaje samo vaša slika. Dakle, smatram da su poezija i proza mnogo više subjektivne. Dramski tekst, u sebi može objediniti i poeziju i prozu, ali nadasve je dobar ako oslikava širi društveni kontekst i trudi se da isti preispita ili ismeje.

3. Vaš dramski tekst „O ljubavi“ nedavno je doživio izvedbu u Sarajevu. Kako je bilo pisati o ljubavi – temi o kojoj mislimo da sve znamo, a koja nas iznova iznenađuje svojom neiscrpnošću?

Za mene je tema ljubavi goruća u svakom trenutku mog života. Neprestano tražim stabilnost u najnestabilnijoj stvari na svetu. To je tekst sa kojim sam diplomirala na katedri za dramaturgiju. Nisam sigurna da li sam verovala da će ikada biti izveden. Pisala sam ga iz lične potrebe da izrazim sopstveno nezadovoljstvo, nesnađenost i pasioniranu zaljubljenost u nekoga ko u tom trenutku nije mogao da mi pruži ono što sam smatrala da mi je neophodno. Ipak, uvek volim da napomenem da postoje razni oblici ljubavi. Porodična i prijateljska ljubav, kao i ljubav koju osećamo prema svom pozivu. Sve te vrste ljubavi, pomognu ti da preživiš onda kada misliš da sumanuto zavisiš od samo jedne osobe i da samo ona može da ti pruži smisao. Rekla bih da je pisanje tog dramskog teksta bilo otrežnjujuće i isceljujuće. Izvedba te predstave me, pak, još uvek tera da preispitujem sopstvena uverenja i odluke.

4. U predstavi otvarate pitanje idealizirane slike ljubavi kroz motiv bajke, ali se osvrćete i na književna djela u kojima je ljubav najčešće prikazana tragično. Mora li ljubav biti tragična da bi bila istinska – i zašto „sretno do kraja života” najčešće ne bude zaista sretno?

Uvek mi je teško da analiziram sopstvene tekstove. Oni su najčešće slike mog unutrašnjeg krika i potrage. Jedna od najlepših definicija tog teksta mi je izjava sarajevskog profesora dramaturgije – Ova drama dovodi do saznanja odnosno do boli zbog nemogućnosti saznanja, osim vlastitom kožom.

Tematizovanje patnje telesnosti, patrijarhata, ženske seksualnosti, bilo je nešto što me je ujedno pokretalo i uništavalo. Ne bih rekla da ljubav mora biti tragična da bi bila istinska, ali mora da boli da bismo shvatili da je stvarna. Isto tako mi je bilo važno da naznačim prolaznost sreće, a nužnost potrage za zadovoljstvom. Koje su to stvari koje nam svakodnevno mogu pružiti utehu? Stvari zbog kojih odlučujemo da trpimo i delimo život sa nekim? Dakle, nikakvo pametovanje, već lična potraga za smislom i beg od usamljenosti, što se pokazalo delotvorno i otrežnjujuće za ostale koji su čitali tekst ili gledali predstavu.

5. Kako je sarajevska publika reagovala na Vaš poluperformativni izraz?

Ovo je vrsta pozorišta koja te u startu natera da se priključiš priči ili ostaneš sa strane kao pasivni posmatrač. Na našu sreću, mnogo je više onih koji se uključuju u priču. Divno mi je da imamo publiku koja je dolazila na skoro većinu ili na sva izvođenja u Sarajevu. Ta grupa ljudi mi često govori da je svako izvođenje predstave bilo drugačije i da su svaki put proživeli nešto novo.

Ovo je mladalačka predstava, svi koji smo radili na njoj smo u dvadesetim. Ipak, najlepše mi je kad u publici vidim starije ljude koji razumeju i osećaju naše probleme, ne osuđuju ih već korespondiraju s nama o istim.

6. Iako se u predstavi „O ljubavi“ kritički osvrćete na bajkovit prikaz princa na bijelom konju i idealiziranu sliku ljubavi, jedan Vaš dramski tekst nosi naziv po bajci – „Ivica i Marica“. U čemu se razlikuje Vaše viđenje te bajke od izvornog teksta?

Moram da priznam da mi je pisanje tog dramskog teksta bio najteži zadatak u dosadašnjoj karijeri. Nisam ljubiteljka bajke “Ivica i Marica”, ali sam verovala reditelju i njegovoj viziji. Složili smo se da želimo da promenio postavku priče i napravimo naš autorski tekst, sačinjen od metafore u kojoj mrak koliko god nepoznatog doneo, uvek sa sobom donosi i nešto ili nekog ko će biti tu da “upali svetlo” kada za to bude bilo potrebe. Volela bih da u daljoj karijeri imam prilike da radim dramatizacije bajki, kako za decu tako i za odrasle.

Smatram da se u bajkama krije srž mnogih problema i društvenih obrazaca za koje su nas vekovima uveravali da su relevantni. Ne smem da otkrivam koliko se moje viđenje ove bajke razlikuje od izvornog teksta, ali ću reći da smo moje kolege i ja napravili zabavnu i inspirativnu horor-komediju, punu audio-vizuelnih efekata koji su relevantni sadašnjim potrebama deteta. Tome svedoči iznova i iznova puna pozorišna sala, ali i divne poruke koje dobijamo od naših najmlađih gledalaca.

7. Donose li nam bajke više pozitivnih ili negativnih posljedica, ako uzmemo u obzir surovu realnost svijeta u kojem danas živimo?

Ovo je sjajno pitanje, na koje se trudim da i sama dobijem odgovor. Danas mi se čini da mi bajke nisu mnogo dobrog donele. Što su iluzije veće, to je razbijanje istih tokom odrastanja bolnije. Ipak, u razgovoru sa partnerom, došla sam do zaključka da bez istih tih bajki, moja mašta i sposobnost da gradim fiktivne svetove ne bi bila ovolika. Pričanje priča stimuliše kognitivne sposobnosti, ali ujedno uči i o arhetipovima sa kojima će se jedinka neminovno susresti tokom odrastanja. Ono što ja želim da postignem kroz pisanje, jeste razuverenje dece, naročito devojčica da će u životu doći neki muškarac koji će ih spasiti i rešiti sve njihove probleme ili obratno, da će doći neka princeza koja će samo očarati spoljašnjošću i to će biti dovoljno za brak. Nažalost, obe strane su pogubne. Muškarci se uče da površno posmatraju žensko biće, a žene se teraju da veruju u nadrealne sposobnosti muškarca, koje se u stvarnom životu neće ostvariti ni u minimalnom procentu.

Kako sazrevam, a i kako se čitava situacija u svetu menja, sve više mislim da potrebu za bajkama, treba nadomestiti svakodnevnim porodičnim razgovorima o potrebama deteta i osmišljavanju alata koji će mu/joj pomoći da se snađe u svetu koji proizvodi sve veću dozu nesigurnosti i teskobe.

8. Kada razmišljate o izvođenju teksta? Koliko imate publiku, scenografiju i režiju u mislima kada pišete?

Iskreno, jako malo. Zagovornik sam one teze da bi svako trebalo da se bavi svojim poslom. Dajem izuzetnu slobodu svojim saradnicima u postavci, ali i prekrajanju teksta. Smatram da su moje pisačke intevencije završene onog trenutka kada tekst predam u ruke reditelju.

Naravno, jedina stvar zbog koje bih intervenisala su neka ideološka ili idejna neslaganja. Sve ostalo je prelepa kreativna sloboda prepuštena mojim saradnicima. Uživam kada dođem na premijeru i iznenadim se na koji način je neko video i osetio ono što sam ja napisala.

9. Koliko Vam je učešće na ‘Helem Nejse Talent Akademiji’ pomoglo da razvijete svoj dramski izraz i šta Vam je od tog iskustva ostalo najdragocjenije?

To je iskustvo koje me je trajno promenilo. Neizmerno sam zahvalna čitavom timu koji čini fondaciju “Ekipa”. Verovali su u mene onda kada ja nisam u sebe samu. Dali mi priliku da nastavim da radim u Sarajevu i uvek me dočekivali nasmejani i spremni da saslušaju sve što imam da kažem. Oni se razlikuju međusobno sa svojim životnim pričama i socijalnim kontekstima, a opet, spojeni su sa jednim zajedničkim ciljem, a to je uspeh. Nadam se da će nas život okupljati u budućnosti ponovo. Jedino što mogu je da im zahvalim na ljubavi i saradnji i da pozovem ljude da prate sve što Helem Nejse radi. Talent akademija je samo “šlag na torti” za sve što godinama stvaraju, neprestano propagirajući zajedništvo, humor i dobru zabavu kao najvažnije osobine njihovog autorskog izraza.

10. Koliko je u Beogradu, ali i na Balkanu uopšte, teško biti umjetnik i imati svoj izraz?

Jedini trenutak u kom nekoga podržavam da upiše akademiju, jeste kada vidim pasioniranu želju za stvaranjem. Uspeh u umetnika je maratonska trka. Pod uspehom mislim da možeš da radiš svoj posao i nekako preživljavaš od istog. To preživljavanje te često iscrpi i ubedi da ništa nema smisla, a onda je dovoljno da ti neko da pohvalu ili se zaljubi u ono što si stvorio, i onda nešto odjednom ponovo dobije smisao. Ova vrsta posla je prokletstvo, jer te umetnost kojom se baviš uništava i oživljava istovremeno. I to nije pitanje ni Beograda, ni Balkana, već umetničkog poziva generalno.

Ako govorim o Srbiji, njene vladajuće strukture bi najpre trebale da omoguće umetničku slobodu, pa onda da izdvoje bar taj jedan postotak ukupnog budžeta, koji bi doprineo kulturi iste te zemlje.

11. Nedavno ste izdali svoju prvu knjigu „Geneza jednog propadanja“. Šta Vas je inspirisalo za ovo djelo i u kojoj mjeri ono odražava Vaša vlastita iskustva?

Svako delo koje napišem, neminovno je povezano sa mojim vlastitim iskustvima. Trudim se da neka dešavanja iz sopstvenog života koristim kao građu za priču, ali nikada verodostojno do kraja. Dalje razmaštavanje mi pomaže da stvorim emotivni otklon prema svojoj ličnoj priči. Tako stvaram tekst koji je univerzalniji i pogodniji za komunikaciju sa širom publikom. “Geneza jednog propadanja” specifična je po tome što oslikava jačinu transgeneracijske traume koja je u stalnom sukobu sa uticajem okoline na jedinku. Ovaj dramski tekst mi je važan, jer sam kroz njega dala sebi slobodu da upotrebom različitih stilova pisanja i dramskih formi, ispričam priču o ženi koja čitavog života prolazi kroz patrijarhalne obrasce koji joj otežavaju, već dovoljno nemilosrdan životni put. Ovo je knjiga o njenoj borbi, prijateljima i neprijateljima i nadasve o materinstvu i značaju istog u našim životima.  

12. Koji su autori ili djela najviše uticali na Vaš stvaralački put i oblikovanje stila?

Referenci ima mnogo. To je nešto što se gradilo godinama. Ali na moje dramsko stvaralaštvo najviše su uticale dramske autorke poput Milene Marković, Elfride Jelinek, Tanje Šljivar, Maje Pelević, Tene Štivičić, Ive Brdar… Mogla bih dugo da nabrajam sve te sjajne žene koje su oplemenile istoriju dramskog pisanja, naročito kada je post drama u pitanju. Uvek sam volela sirove, kratke, dinamične dijaloge i isto tako razarajuće, obimne monologe, kroz koje su sve ove autorke iskazivale sopstveni glas i pobunu.

Mešanje skandiranja i stiha, univerzalnosti i arhaičnosti, uvek je u meni budilo divljenje i poistovećivanje. Težila sam da kao autorka, probudim u sebi glas koji je meni važan i koji me tera da se promislim o onome što osećam i onome što me okružuje. Ekspresionizam je takođe jedan od mojih omiljenih pravaca u književnosti i slikarstvu. Tako da je nezaobilazno da pomenem dramske pisce kao što su Ernst Toler i Georg Bihner, ali i slikare poput Munka i Modiljanija.

13. Po čemu je Vaš stil posebno prepoznatljiv?

To je najbolje da govore drugi. Sebe analiziram samo u sferi ličnog, introspektivnog, u onim postupcima koji utiču na druge ljude i mene samu. Smatram da pišem da bih preživela, a ne analizirala ono što stvaram. Ali ako bih morala da navedem nešto o sopstvenom pisanju, rekla bih zasigurno da moj stil nikako nije klasičan i elitistički.

14. Šta planirate dalje u svom umjetničkom radu i da li postoji već novi projekat na kojem radite?

Trenutno je, u postprodukciji na Radio Beogradu, nekoliko mojih radio drama, kako za odrasle tako i za decu. Takođe, spremam izložbu i dramsku izvedbu sa decom bez roditeljskog staranja iz Beograda, Sarajeva i Podgorice. Kao najnoviju i najambiciozniju stvar nagovestiću pozorišnu predstavu koja nas u februaru čeka u Sarajevu. Kada sve to prođe, planiram da se posvetim pisanju novog dramskog teksta, kao i pisanju romana, ali i svojim doktorskim studijama. Mnogo stvari nabrojah, vremena za odmor opet ne nađoh. J

15. Za kraj, ostavljamo Vam prostor da pošaljete poruku čitateljima našeg magazina?

Čuvajte mi Sarajevo i ostanite tako nasmejani i vedri, uprkos svim problemima koji nas okružuju. Vi me podstičete da se u vaš grad ponovo vraćam i u istom uživam. Vidimo se u pozorištu!