Fedor Marjanović – Crno pismo

Kratka priča Fedora Marjanovića pristigla na naš kvir umjetnički konkurs Kad četiri zida postaju četiri strane svijeta.

Dan prije nestanka, K. je u poštanskom sandučetu našao pismo. Na crnoj koverti nije bilo poštanske markice, kao ni adrese pošiljaoca. K.-ova adresa je bila ispisana mliječno bijelom bojom. Od svega toga ga je prenerazio poznati rukopis.

„Ko me zajebava? Polomiću mu kosti!“

Zadihan i preznojen, utrčao је u stan. Popio je čašicu rakije. Nekoliko kapi se prosulo na kovertu. Otvorio ju je. Pismo je bilo crno, slova ispisana istom mliječno bijelom bojom i istim rukopisom. Drhtavim rukama ga je držao i čitao kroz suze.

Dragi K.,

nemoj više da se mučiš. Ne ljutim se što mi nisi došao na sahranu. Ta formalnost mi ne znači mnogo. A i mojim roditeljima je zbog toga lakše.

Pričao sam ti kako sam se jednom napio na svadbi, pa uzeo mikrofon i zapjevao. Otac mi je, takođe pripit, prišao i rekao: „Sine, bolje da si peder, nego da pjevaš. Pederluk se može sakriti, a pjevanje ne.“ Naši roditelji stvarno ništa ne znaju o životu, osim da kriju. Zato je i bolje što nisi došao. Stari i sada krije od sebe samog. Jak je dok ćuti. Uskoro će progovoriti kroz čir u želucu. Mama je slabija. Kada otac zaspi, pusti samo jedan jecaj, da olakša sebi. Ne zna je li to zato što joj je sin mrtav ili peder.

Kada sam im rekao, kunem ti se, duše su im na trenutak izašle iz tijela. Djelovali su prazni, kao od tupog udarca u glavu. Mama je svoj jecaj čuvala za kasnije, a otac je samo rekao: „Napolje!“ Moja smrt je bila posljednji ekser koji je tog dana zakucan u njihove sanduke.

Koliko sam upućen, okolnosti mog ubistva su i dalje nerazjašnjene, a ni meni nisu posve jasne. Tek sam izašao iz auta. Lišće je šuštalo pod mojim nogama. Čuo sam slično ali ubrzano šuštanje. Osvrnuo sam se. Neki čovjek je išao prema meni. Nisam mu vidio lice. Ipak, znao sam da me gleda i da sam mu meta. Ubrzao sam hod. Ne znam otkud se drugi pojavio. Prepriječio mi je put. Imao je duks s kapuljačom preko glave. Ni njegovo lice nisam vidio, samo mrak. Pitao sam šta hoće. Onaj iza me je ščepao ispod ruku. Pokušao sam se oteti. Prejak je. Ovaj s kapuljačom mi prilazi. Kobeljam se. Ništa. Ono čudovište samo jače steže. Kapuljaš zamahuje rukom. Osjetim kako mi nešto probada prsa i više ne osjećam ništa. Ubod se ponovio nekoliko puta, ali prvi je bio dovoljan. Kad sam pao na zemlju, već je sve bilo gotovo. Odvukli su moje tijelo i bacili u rijeku. Tako bacamo smeće u kontejner.

Znam te K., već razmišljaš o tome ko te vuče za nos i kome ćeš razbiti glavu, ali mrtvi ne lažu. Svaka tvoja nježnost praćena je agresijom, kad osjetiš da si u opasnosti. Plašiš se i više nego što sam se ja plašio. Svako se brani na svoj način. Mi smo se branili tišinom. Pravi sinovi naših roditelja.

Vikendi koje smo provodili sami u tvojoj vikendici su bili naš bijeg u ćutanje. Njihove tragove proživljavam u smrti. Večernji dolazak. Parkiram se malo dalje da niko ne vidi da imaš gosta. Hladan šumski vazduh vani. Podno grijanje unutra. Kućno kino, mala privatna teretana, kuhinja s najnovijim aparatima. Ti. Kiselkast miris tvog znoja nakon treninga. Čist miris tuša. Ležimo na kauču, igramo Super Smash. Ljubim ti vrat. Grickaš mi uho. Ležiš u krevetu i posmatraš me dok spremam nastavu. Kažiprstom ispisuješ kružiće na mom dlanu. Ciganka mi je jednom rekla da mi je linija života kratka. Nikad gore utrošena marka.

Bilo me sram da ti priznam zašto si mi se svidio. Zapravo, sve je bilo banalno. „A ili p? Hoćeš karanje?“ Dok si oblačio gaće, primijetio sam da na podu iz tvog džepa viri sličica pokemona. Žuti Pikaču se smijuljio iz tvojih hlača. To mi je bilo slatko. „Igraš Switch?“ Onda si me pozvao da dođem na vikendicu.

Bio sam svjestan da ništa više od seksa i igrica među nama neće biti. Samo si jednom uspio da me prevariš.

„Aj mi reci jesu li Gilgameš i onaj njegov bili pederi“, pitao si me nakon pola godine. U životu nisam napravio bolji benedikt sendvič nego tada, a ti si režao jer ti je piletina zagorjela. Tvoj Mario je derao mog Pikačua, ali nismo se tako lako dali. Zamalo smo porazbijali džojstike. I odjednom, dok sam ti ležao u naručju, to pitanje.

„Otkad tebe zanima književnost?“

„Otkad ti ideš u teretanu?“

Onda sam ti ispričao istorijat starovjekovnih gejeva. Ahilej i Partoklo, Apolon i Hijakint, legenda iz Platonove „Gozbe“… Raspričao sam se toliko da sam pomislio da sam dosadan. Da su me svi učenici slušali kao ti tada, nikada se ne bih žalio.

„A ima li u Bibliji toga“, pitao si.

„Neki teoretičari tumače Davida i Jonatana kao ljubavnike, ali to je sve na nivou nagađanja.“

„A šta se desilo s njima?“

„Jonatan je poginuo ratujući s ocem protiv Davida.“

To te je sneveselilo. Još si me jače pripio uz sebe. Bilo je lijepo taj dan. Pomislio sam da možda i pederi mogu biti srećni.

Zar te je moja odluka toliko povrijedila? Jesi li mislio o tome kako sam se osjećao kada me je direktor pozvao i počeo ispitivati da li se družim s ministrovim sinom? I onaj njegov „prijateljski“ savjet da se pripazim. „Ovo je mali grad. Ne petljaj se sa svima.“ A njegov pogled govori: „Jebeš se i rušiš državu!“

Osjetio sam tvoj strah kad sam ti rekao da ne mogu više da se krijem. Glas ti se blago povisi kada si nervozan. Posred čela ti iskoči vena. „Sačekaj!“ „Polako!“ „Razmisli.“ „Nije problem, ali da se sazna, ja ću lako, a kako ćeš ti?“ Sutradan je počela agresija. „Kako si mogao to da mi uradiš? Pederčino! Samo na sebe misliš! Ne javljaj mi se više nikada!“ Spustio si slušalicu i više ništa od tebe nisam čuo.

Dok sam padao na zemlju, u posljednjem trenutku svijesti učinilo mi se da vidim nešto. Iz džepa kapuljaševih hlača smijao se žuti hrčak s crvenim obrazima, šiljatim ušima i repom u obliku groma. Posljednja slika koju sam možda i umislio.

Moj auto je pronađen na drugom kraju grada, daleko od tvoje vikendice.

Ovo pismo je vrlo rijetka privilegija. Smrt je neka vrsta ograničene sveprisutnosti. Sve vidiš, ali ništa ne možeš da uradiš. Ne znam da li si to bio ti ili si znao da će se to desiti. Sve ostalo mi je poznato, samo to ne. Ako jesi, nemoj da brineš. Moji roditelji sumnjaju, ali neće ništa poduzeti. Više vole da im je sin ubijen od nepoznatog lica, nego da se obznani njegova sramota. Tu živimo. Zločin je OK, gej ne.

To što od tog dana ne posjećuješ svog oca mnogo govori. Ne brini, i da jesi upetljan, ne mislim da se svetim. Nema potrebe, a nemam ni želju. U smrti se malo šta mijenja, osim toga što te, ako imaš sreće, briga za životom. Inače postaješ utvara. Ja ispunjavam sve kriterijume da budem, ali nisam. Mimo ove uzgredne situacije.

Samo me jedno iznenadilo. Što sam saznao da me voliš. Ovo ti pišem da znaš da sam i ja volio tebe. Šteta što sam morao umrijeti da napokon to saznamo. Ono tada nije bila laž. I pederi mogu biti srećni, ali im ne ide. To te muči. Vena na čelu se ne povlači. Koliko noći nisi spavao? Napadaš ljude oko sebe bez razloga. Juče si čuo neke moje poznanike kako pričaju o meni. Jedan je rekao da se uvijek znalo da sam pederčina. Ubio si boga u njemu. To nikada ne bi uradio da sam živ. Tvoj život je postao moja smrt.

Ko zna? Ti imaš još prilike. Sa mnom ne. Za tebe neću biti ništa više od ovih riječi i sjećanja. Ali živi. Drugi put ti ne preporučujem.

Ne znam koliko će ti ovo pomoći. Mrtvi nisu ništa pametniji od živih. Uglavnom ostajemo ono što smo bili. To nam je pakao ili raj, zavisi kako kome. Samo ti mogu reći to. Živi. Ako treba odjebi oca i njegovu politiku, i ovu zemlju, i sve zbog čega nismo mogli biti srećni.

Nešto ću te zamoliti. Svrati ponekad do vikendice. Od mog ubistva nisi nikako. Uključi Switch i odigraj nekoliko mečeva na Super Smashu. Uzmi Pikačua. Zamisli da sam pored tebe i da igramo jedan protiv drugog i da ti pričam o Gilgamešu i Enkiduu ili Davidu i Jonatanu. Biće kao da sam živ.

Voli te tvoj

M.

Kratka priča je nastala uz podršku Programa podrške zaštiti ljudskih prava USAID/INSPIRE. Kratka priča je objavljena uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj kratke priče isključiva je odgovornost Omladinskog magazina ‘Karike’ i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

 

Najčitaniji tekstovi

Kako do pripravničkog u Bosni i Hercegovini?
Koji fakultet upisati – državni ili privatni?
Ermina Gakić-Kulenović: Šta se dogodi kad izabereš život
Call centri: ZA ili PROTIV?
Bruno Jelović: Želja mi je osnovati azil za napuštene životinje
Mostovi društva
„Postala sam svjesna svoje bolesti kad sam krenula na terapije“
Udruženje za prevenciju ovisnosti NARKO NE
Zašto mi biro ne da da zarađujem više od 208 KM mjesečno?
KVIZ 1 – Koliko si medijski pismen/a?
More Stories
Poziv foto-novinarima/kama i freelancerima – Novo lice lokalne politike!