Želeći vam približiti različite psihoterapijske pravce i tako produbiti vaše znanje o psihoterapiji, Ognjen Pjano, psiholog naše stalne rubrike „Pitaj psihologa“, donosi vam prvi u nizu razgovora sa psihoterapeutima. Sa psihoanalitičarkom Ninom Krajnik razgovorao je o tome šta je psihoanaliza, a šta psihoterapija, te kako taj proces izgleda u praksi. Krajnik govori o simptomima, ljubavi i njenim potencijalima, pokretu Lakan Balkan i psihoanalitičkoj politici te o nesvjesnom kao najvažnijoj knjizi koju možemo pročitati.
Dr. Nina Krajnik je psihoanalitičarka, predavačica i pionirka lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana. Doktorirala je filozofiju. Osnivačica je međunarodnog pokreta Lakan Balkan i predsjednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu. Studirala je na Univerzitetu Pariz VIII. Članica je Svjetskog psihoanalitičkog saveza. Radila je u Australiji, na Novom Zelandu i u regionu Južnog Pacifika. Kliničku praksu obavlja u Beogradu. U saradnji Doma omladine Beograda – Srbija, Instituta za studije kulture i hrišćanstva i pokreta Lakan Balkan, u 2021. godini pokrenut je veoma važan ciklus predavanja i tribina „Razgovarajmo o…“, o subjektu i društvu u eri novih simptoma i globalnih kriza. Pored govora Nine Krajnik, koja je stalni gost / moderator, do sada su govorili i prof. dr. Davor Džalto, te Želimir Žilnik, jedan od najvažnijih srpskih nezavisnih reditelja, scenarista i autor Crnog talasa.
- Volio bih da ovaj intervju počnemo s tim da nas upoznate s lakanovskom psihoanalizom. Šta je psihoanaliza lakanovske orijentacije?
To je psihoanalitički pravac kojeg je razvio Žak Lakan, po brojnim stavovima, uključujući i moj, najsubverzivniji analitičar nakon Frojda. Baš ove godine obeležavamo 120. godišnjicu njegovog rođenja. Lakan je u Parizu, prvo kao forenzički psihijatar, a onda kao psihoanalitičar postavio sasvim novu kliničku orijentaciju, te polazeći iz nje i novu konceptualizaciju psihoanalize. Njegovo učenje koje je trajalo do 1981. godine (ove godine je takođe 40. godišnjica njegove smrti) imalo je jak utisak i na druga područja znanja kao što su filozofija, pravo i društvene nauke.
To što je presudno za lakanovsku psihoanalizu jesu njegove konceptualizacije: šta je zapravo simptom, šta je subjekat, šta su ciljevi analize, te u kakvim strukturama se kreću društveno, naučno i političko polje. Pri tome su mu poslužila i mnoga druga znanja od umetnosti, lingvistike, matematičke logike i topologije. Ali sve to psihoanalizu, naravno, ne postavlja pod lično ime Lakana, nego kao mogućnost otvaranja invencije za svakog analizanta.
2. U lakanovskoj psihoanalizi često se susrećemo s pojmovima želja, užitak i nesvjesno, a za koje mi se čini da kod Lakana zaobilaze banalizaciju i psihologizaciju psihoanalize. Da li nam možete nešto reći o tim pojmovima i koje je Vaše čitanje njih? Da li je nesvjesno neko „podzemlje“, „podrum“ i „tamna dubina u nama“?
Ideje da je nesvesno „podzemlje“, „podrum“ ili „tamna dubina“ vezane su više za romantičke predstave o psihoanalizi. U Frojdovo vreme je bio, na primer, prisutan taj odjek romantizma koji je nesvesno razumeo kao neki misterij ili „nejasnu predstavu“, kao što je to bilo pre toga prisutno, recimo, u Kantovoj filozofiji. To je danas stvar dubinske psihologije koja, više nego o nesvesnom, govori o podsvesti, odnosno o nekoj sili koja deluje od dole ka gore (bukvalno iz „podzemlja“) ili od gore na dole (ako je nesvesno nešto što je „iznad nas“). Lakan, kao i rani Frojd, naravno, nesvesno nije postavio na taj način.
Nesvesno nije dubina i nema ontološkog statusa. Ono nije ni neka biološka supstanca. Ono je prosto stvar jezika koji ima efekte na živo telo. S time smo obeleženi skroz. Nesvesno, kao želja i užitak, su nešto, što se upisuje u našim simptomima, ljubavi, radu. Ne postoji nesvesna želja koja se ne inkarnira i ne dodiruje telo, ali koja ne orijentiše i sam naš život.
Lakan je više nego o objektima, koji bi bili stvar popunjavanja, govorio o objektu uzroka želje, pri čemu je akcenat na uzroku. Taj uzrok je u krajnjoj liniji to što stvara otvorenost života. Suprotno od toga nam se pokazuju simptomi, kao što su na primer gojaznost ili toksikomanija. To su tela popunjena objektima, zatvorena za želju. Slično nastupa u psihozi, koja je pokušaj odbacivanja nesvesnog. Ali baviti se svim time, što putem užitka i želje pokreće našu subjektivnost, je sve pre nego banalno. Ja lično si ne predstavljam da bi svoj život mogla posvetiti nečemu, što bi bilo bolje od toga.
- Kako izgleda susret psihoanalitičara i pacijenta? Šta je to što radi psihoanalitičar, kako on pomaže osobi koja mu se obratila? Lakan u jednom intervjuu kaže da psihoanalitičar nije ljekar niti ,,inženjer duše“, već psihoanalitičar čita značenje. Šta to podrazumijeva?
Psihoanalitičar je u prvom redu neko ko čita govor nesvesnog. On detektuje mesto iz kog analizant zapravo produkuje taj smisao. On sluša gde taj govor dodiruje užitak, na kakav način se kreće analizantova želja. Analitički rad se sastoji iz toga da u tom govoru punktuira označitelje koji su značajni za analizanta i interveniše na druge načine, na primer putem interpretacije, reza, vremena. Psihoanaliza se odvija na način da analizant leži na kauču ili u susretu face à face, što zavisi od simptoma. Svrha tog procesa jeste da se sa značenjem, koji obeležava bol, zapravo prekida. Tek sa time može da se u to, što za nas nešto znači, uvodi neka svežina.
- Za psihoanalizu i psihoterapiju kažu da je to liječenje slušanjem i govorom. Možete li nam objasniti šta to praktično znači?
Prvo bih naglasila da psihoanaliza i psihoterapija nisu sasvim sinonimi, iako može da se stekne takav utisak. Psihoanaliza, slično kao i terapija, ima efekat olakšanja, odnosno olakšanja od bola. Ali to ne znači da se pri tome odreknemo logike analitičkog diskursa. Ako je u psihoterapiji akcenat na pacijentu ili klijentu, u psihoanalizi imamo subjekta – analizanta. Već to donosi velike razlike u pristupima, a najviše se ogleda u tome šta slušamo i govorimo. Ako psihoterapija deluje na razini opšteg smisla i posledično s idejom opšteg dobra (koje ne postoji), u psihoanalizi nastupa orijentacija ka singularnom. Psihoanaliza, za razliku od psihoterapije, ne operiše isključivo na razini zadovoljstva, nego je u njenom središtu neka istina koja je, kao što sam rekla, vezana za užitak i to šta nekome prouzrokuje želju. Zbog toga psihoanalitičar u prvom redu nije neko ko iz mesta Gospodara daje uputstva, distribuiše svoja viđenja ili u svom setingu organizuje wellness. Užitak i želja po svojoj strukturi nisu vezani za nešto što bi bilo opšte niti homeostatičko, nego su sve vreme u nekom višku. Psihoanaliza znači da znamo slušati šta u tome odjekuje te na osnovu toga orijentisati rad. Novost koja se s tim pojavi je neminovna.
- Šta Vas je privuklo psihoanalizi?
Upravo taj inovativan potencijal koji psihoanaliza nosi sa sobom. Sećam se da su mi već kao devojci, a uz moja prva čitanja psihoanalize, mnogo govorile Frojdove reči koji kaže da biti psihoanalitičar znači biti kao konkvistador koji otkriva još nepoznato. Ovakav rad vredi samo ako smo otkrili nešto novo i subvertirali već postojeće znanje. Inače on nema svrhe. To se u mom, do danas petnaestogodišnjem, psihoanalitičkom radu pokazuje kao tačno.
- 150 godina nakon Frojda u javnom prostoru, na univerzitetima, a ponekad i među samim psihoanalitičarima čujemo da psihoanaliza „nije za svakoga“, da je namijenjena i dostupna za osobe s dovoljno čvrstim egom i s dovoljno dobrim finansijama. U mom čitanju psihoanalize to je mnogo više: Hana Segal, britanska psihoanalitičarka i psihijatrica, 1947. godine na analitički kauč prima shizofrenog pacijenta inspirisana teorijom Melani Klajn, Fransoaz Dolto se senzibiliše za dječiji autizam, Žak Alen Miler razvija koncept obične psihoze u kontekstu novih simptoma. Prema Vašem mišljenju, ko sve može da ide na psihoanalizu i psihoanalitičku terapiju? Da li je psihoanalitički tretman privilegija?
Psihoanaliza nije privilegija i to iz jednostavnog razloga jer bol nije nikakva privilegija. Psihoanaliza je namenjena svakome zbog toga što je svako subjekat nesvesnog. Istina je da se sa frojdovstvom dugo pretpostavljalo da je psihoanaliza stvar lečenja neuroza. Ali Lakan je to preokrenuo svojim radom gde se od početka, prvenstveno, bavio pitanjem psihoza, odnosno paranoje i erotomanije. Takođe, nastupio je protiv ego-psihologije definišući ego kao zbir imaginarnih identifikacija. To znači da „čvrst ego“ kao sistem percepcije svesti nije kriterijum za ulazak u psihoanalizu.
S druge strane, ako vam neko kaže da je psihoanaliza dostupna samo za ljude s dovoljno dobrim finansijama, potrebno je da znate da je on sam od glave do pete, i još više, obmanjen u diskursu najperverznijeg kapitalizma ili jeftinog antikapitalizma jer psihoanalizu smatra kao robu. Ne postoji lakanovski psihoanalitičar koji bi analizu uslovljavao na taj način. Ako je to nekome cilj, onda bolje da se ne bavi psihoanalizom, nego nečim drugim.
Ali slažem se da na kraju postoje neke granice. Lakan je jednom rekao da u analizu ne uzima ljude koji su ološ. To se svakako ne sme shvatiti kao moralna osuda, nego tačno kao mogućnost psihoanalize. Taj koji je ološ na kraju će radije napraviti đubre nego da se okrene k vlastitoj promeni iz psihoanalize. To zaista ne treba.
- Na našem portalu „Karike“, u rubrici ,,Pitaj psihologa“, najčešća pitanja, nedoumice i problemi o kojima nam mladi ljudi pišu jesu u vezi anksioznosti: socijalne, panične, fobične. Šta biste nam mogli reći o tome kako psihoanaliza objašnjava anksioznost? Kada ona nastaje, da li postoji njena pozadina i da li je ona stanje na kome se može raditi kako bi se otklonilo?
Iz perspektive lakanovske psihoanalize, anksioznost je znak da je za subjekta prisutan objekat uzroka želje. Anksioznost se ne pojavi kad nešto fali, nego tačno kad se pojavi objekat. Ali, za razliku od straha ili fobije, u anksioznosti taj objekat nije tačno definisan. Anksioznost se javlja zbog toga što objekat nije dostupan na način da bi mogli da odmah kreiramo neku predstavu. Strah je u funkciji zaštite. On već „zna“ ili „misli da zna“ od čega se brani. Ali, anksioznost je bliže afektu koji je vezan za susret s realnim – s realnim pulzije ili realnim egzistencije, ako možemo da tako kažemo. Ona ne vara kao što varaju osećanja. Zbog toga ju je Lakan usporedio sa „manjkom manjaka“. U tom smislu, brojni simptomi su, upravo, već pokušaji da bi se otklonila anksioznost. Najbolji primer toga je anoreksija koja predstavlja strategiju kako eliminisati anksioznost, odnosno kako sebi prouzrokovati manjak. Još jedan primer je apatija koja odražava pokušaj da bi bilo moguće živeti bez anksioznosti i bez želje. Zbog toga u psihoanalizi veći akcenat dajemo simptomima, nego strategijama koje bi u nekim slučajevima doslovno „hranile“ anksioznost.
- Mladi ljudi nam često pišu o teretu anksioznosti koji im dolazi u procesu odrastanja kada su na sceni pitanja separacije od roditelja i vlastite individuacije. Njihove priče me često podsjete na tekst italijanskog psihoanalitičara Masima Rekalkatija koji kaže da je upravo to sukob između osjećanja pripadnosti i lutalaštva: „Porodična veza nije samo ono što omogućava iskustvo pripadnosti, nego i ono što, upravo zato što zna da omogući to iskustvo, zna takođe da podnese odvajanje i gubitak, diferencijaciju i udaljavanje.“ Koji je put iz te, nimalo lake, situacije?
Frojd je jednom rekao da dete ne može govoriti ako ima u ustima dojku. Ono ne može stupiti u svet realnosti gde deluju reč, zakon i veza s drugima. Posledično, takođe, ne može uspostaviti vlastitu subjektivaciju. Umesto toga, drži se iluzije spojenosti, koja na kraju vodi u situaciju koja je poprilično toksična, ako ne i destruktivna. Zbog toga u porodičnim relacijama u principu vredi prihvatiti da jedni drugima nismo nešto na šta bi imali pravo ili što bi želeli da progutamo. To važi kako za roditelje, tako i za decu.
Ako roditelji na svoju decu gledaju na taj način, onda detetu nameću krivicu kad želi da se osamostali i s time poništavaju njegovu slobodu. Ako deca beskompromisno insistiraju na tome da su roditelji mesto ostvarivanja njihovih želja i odgovornosti, onda ne mogu da otkriju svet. Prihvatiti subjektivnost jedni drugih znači, upravo, dati jedni drugima dignitet.
- Da li psihoanaliza ima odgovore na postavljena pitanja smisla ljudskih simptoma, patnje, pa i samog smisla života?
Psihoanaliza nije nazor o svetu, odnosno neki Weltanchauung koji bi kreirao sisteme mišljenja. To rade pomagači javnog dobra koji u građenju vlastite pozicije moći vole da brinu, da zaštite naš kvalitet života i daju nam svoje univerzalne priručnike o tome kako bi mi trebali da gledamo na svet. U tome često dominiraju filozofi i ostali „intelektualci“ koji inače ne prljaju ruke s kliničkim radom. Psihoanaliza je upravo preokret tih pogleda. To nije samo zbog toga jer ona naglašava da svako može da dođe do originalnog odgovora, nego zbog toga jer su ovakvi priručnici mnogo ograničeni.
Oni, takođe, prije ili kasnije postanu zastareli jer se baziraju na prošlim mišljenjima. Bez obzira na uloženi napor, oni su uvek iluzorni oslonac koji veruje da će moći da negde baci sidro opšteg smisla. I tačno time se stvaraju prepreke za novost. Na drugoj strani, psihoanaliza je pokret koji je sličan kretanju nesvesnog. Pri tome uvek institira neko realno što nam se izmiče jer ga ne možemo uhvatiti u smisao. Ali daleko od toga da bi to vodilo u besmisao. To vodi k tome da se s realnim iznosimo na dobar način i da ne tragamo beskonačno za ultimativnim smislom, nego da na osnovu nove sigurnosti svog užitka i želje živimo svoj život.
- Uči li nas psihoanaliza nešto o ljubavi? Kako nas iscjeljuje terapija, a kako ljubav? Da li to ljubav uopšte može?
Ljubav je u središtu psihoanalize i zbog toga ona nije cinična prema njenim potencijalima. Lakan je rekao da kada nekoga volimo, volimo od njega sve, što znači da nekoga napravimo nezamenljivim. U današnjom svetu koji navodi da je sve zamenljivo i da ćemo pronaći sreću u udobnom menjanju jedne stvari s drugom, voleti nekoga je zapravo retko i hrabro.
Ali to je zbog toga jer ljubav ne pretpostavlja samo neku udobnost ili ispunjavanja, nego u središte dovede naš nedostatak. Kad nekome kažemo volim te, mi zapravo priznajemo da nam neko fali i da smo u zavisnosti od drugog. U zavisnosti smo zbog toga jer nije u pitanju utjeha, nego odgovor na to ko smo mi. U tom smislu ljubav isceljuje, ali ne na način tešenja, nego naše vlastite istine.
- Nedavno ste u Domu omladine Beograd govorili o praštanju i razmatrali ste mogućnost oprosta krivice drugima i sebi. Ako uzmemo u kontekst Bosnu i Hercegovinu koja je prošla kroz veliku ratnu traumu koja se transgeneracijski prenosi i na ostale generacije, šta biste nam mogli reći o tome kako, prije svega, da se suočimo s istinom, kako da se pogledamo onakvim kakvi zaista jesmo? Da li nakon svega možemo težiti međusobnom pomirenju i oproštaju?
Oproštaj ima smisao samo kad smo napravili nemoguće – oprostili neoprostivo. U ekstremima društvene veze za to sigurno treba vremena. Politika se temelji na tome da kaže: ,,Nikad ne zaboravite. Uvek se sećajte.“ Ali oprostiti ne znači zaboraviti. Oproštaj ne izbriše to što se dogodilo, ni nama ni drugim generacijama.
Oprostiti znači oduzeti moć drugome i s time, u ovom trenutku, otvoriti sebi mogućnost za život. To znači da, iako je veza bila razbijena, iako je bila razbijena naša slika o sebi i o drugima, mi još jednom biramo mogućnost. Ne zbog toga što bismo bili dužni to uraditi, nego jer to želimo. Suočiti se sa željom zapravo znači suočiti se s vlastitom istinom. Krivica je, takođe, kao i agresija, uvek konkretna i pojedinačna, pre nego što je kolektivna. Zbog toga je korak ka želji da bi oprostili drugima ili sebi velika stvar. Ova želja na kraju omogući to da možemo da uspostavimo međusobno pomirenje i s time novo zajedništvo.
- Osnivačica ste Međunarodnog psihoanalitičkog pokreta Lakan Balkan. Možete li nam nešto reći o viziji tog pokreta? Navodite da je to projekat koji povezuje šest zemalja i bavi se pitanjima specifičnih simptoma post-jugoslovenačkih prostora. Koji su to simptomi i kako vidite položaj BiH u tome?
Pokret je nastao s ciljem da otvori diskurs psihoanalize, kao što ga je razvio Lakan, na prostoru bivše Jugoslavije, uključujući i BiH, koja ima isti položaj kao sve zemlje. Naime, prostor zapadnog Balkana je jedan od retkih u svetu gde lakanovska psihoanaliza nikad nije postojala. Ali to je, takođe, prostor koji je doživeo iskustva koja su specifična u odnosu na druge – rat, tranziciju, promene političkih sistema, specifična menjanja jezika. Sve to ima posledice koje se u psihoanalizi koncentrišu u simptomima i pitanju: ,,Ko sam zapravo ja?“ Društveno-politički mehanizmi, kao i njihovi klinički derivati, skloni su k tome da odgovore ponude u partikularnim i univerzalnim terminima sa čime zapravo stvaraju instance velikog Drugog i isključuju singularnost. Pri tome nema razlike između država kao političkih entiteta, koje su tačno diskurs tog velikog Drugog.
To što mene, na primer, lično interesuje su zapravo pitanja granica i neograničenja, koja na prostoru bivše Jugoslavije još uvek pulziraju u polju politike, ali koja su zapravo subjektivna pitanja granica i neograničenja s kojima se bavimo u psihoanalizi. Zbog toga je vizija pokreta da se otvori singularnost svakog, pri čemu to po toku same stvari vodi ka prevazilaženju dosadašnjeg smisla i novom znanju – teorijskom i konceptualnom, a i političko-organizacionom. S tim ciljem organizujemo celogodišnji seminar kojeg posvećujemo novim simptomima i metamorfozama subjektivnosti. U okviru pokreta deluju klinička sekcija i sekcija za društveno-politička pitanja. Pokret stvara dinamična grupa ljudi iz različitih država i brojnih područja: psiholozi, filozofi, umetnici, istoričari umetnosti, lekari, psihoterapeuti, kulturolozi, teolozi, pedagozi, pisci, prevodiljci, ukratko svi kojima je psihoanaliza bliska. Na leto svi zajedno pripremamo lakanovske umetničke večeri, gde se iz različitih mesta Balkana onlajn udružimo uz dobru muziku, knjigu, pozorišnu predstavu ili film. To što je etički je to što je intimno. To je psihoanalitička politika.
- Preporučite nam nešto za čitanje
Čitajte svoje nesvesno. To je najvažnija knjiga koju možete pročitati. Niko nema slične, a presudna je za vas jer je u njoj zapisan vaš život.
