Dok sam odgojila kćerku, odgojila sam sebe u njenu sluškinju

Bili smo na slavi. Televizor je bio uključen. Narodna muzika je treštala, iako ton nije bio značajno povišen.

Tetka je, tobože ironično, odlučila da nama gostima ispriča kako su joj bili kumovi iz Njemačke i kako njihova ćerka od 13 godina radi preko vikenda tako neke sitne poslove, prodaje grickalice na stadionu… zaradi kaže kuma mala sebi dovoljno za neki ljetni kamp, za krpice i telefon… Ma, ne vjerujem ja to! Laže kuma, znam ja nju, voli slagati! Znam ja našu djecu, evo moja… kad je imala 13, spavala do podne, a od podne se samo ogledala i šminkala! – dovrši tetka.

Ih, reče tetak, pa i sad to radi, a ima 30!

Neki ćutljivi šereta iz ugla, što se obilno nalijevao rakijom, dobaci:

U ovoj našoj pripizdini da bi došao do honorarnog posla moraš potpisati 50 pristupnica za koješta, moraš se odreći sebe, svoje ličnosti, da bi imao samo za hranu, a kamo li telefon i ljetovanje…

He, he, dečko, lakše malo s tom rakijom – začu se s jednog kraja stola.

Dobacuje neka druga: Ma jeste istina, znam ja, tvoje kume, njih, i sin im, 18-19 godina, odselio se, mada nema stalan posao, konobari – živi s curom!

Ih, on živi s curom, šta on zna…? – opet će tetak.

Dodirnu ćerku po ramenu: Pa šta ti ćero čekaš? Što se ne osamostališ, što se ne udaš?

Mogu se ja osamostaliti i bez udaje!

E, dok je mene živa, nećeš!

Zašto? Kako zašto? Gdje si ti to još vidjela da ćerke neudate sele od kuće… Ti ako odeš, više nisi moja, znaš to, rekao sam ti, ti filmovi, Ameri, to sve iskvarilo djecu…

Zatim ona njega potapša po ramenu, zagrli ga i reče mu da postoji mnogo udatih i oženjenih, tih po njemu jedino pravovjerno osamostaljenih koji ne znaju ni gdje se Amerika nalazi, a upitno je i da li su ikada ikakav film i gledali…

Svi znaju kako drugi treba da žive, a sopstveno dupe ne znaju obrisati – pripito i frfljajući zaključi neudata ćerka.

U pravu je, u pravu je…!

– Nek zaplače i ovoj kući neko dijete! Kako očuvati tradiciju… – uporno nastavlja tetak.

Domaćinova ćerka drmnu jednu rakiju s nogu i reče da je uprkos njegovom negiranju ona ipak samostalna, jer on njoj – za razliku od brata joj – ne vraća kockarske dugove i ne ide izigravati posrednika.

Moliš snajku da ne ide zbog unučića, e tata, tata! Ameri kažeš! Vidiš, ja živim pod tvojim krovom za vizom za ostrvo usjedelica u jednom pravcu, a sa svojim minimalcem ne tražim ti za hranu.

Jeste, jeste, domaćine – dobacuje rakijaš – vidio sam ti malog, pitao ga da me zaposli u svojoj firmi, a on mi rekao da i ovima što rade ne može dati platu već tri mjeseca, da sve što ima ubaci u aparate; što mi kaže posao bolje ide, ja sve više u aparate guram… i odveo me to veče… kaže, ajde sa mnom, ne mogu te zaposliti al ajde sa mnom, biće bijelog i žutog, cuge i žena, duguje mi ovaj jedan. Aparat sija k’o dobra pjevaljka, kaže. Znaš kako nam je dobro bilo! Ma, domaćine, legenda ti je sin! L e g e n d a! Aj, živio!

Hrabriji prasnuše u smijeh, ostali se stidljivo zgledaše. Ćerka mu se valjala od smijeha, a tetak domaćin se zacrveni ko bulka i izađe.

De, de, ljudi, ima slabo srce, oladite malo. Eno, ode popiti tablete… Sin se malo zaigrao, šta će muško, mlad se oženio pa tako sad… – nespretno se pravda tetka.

Zatim nastupi neprijatna tišina, samo su tanjiri i čaše zveckali.

A onda neka mudra komšinica započe svoju priču: Ma čudna su djeca danas; sve bi nešto, ne znaju šta bi… mada ja nisam za pritisak, ali evo šta se desilo. Mala iz komšiluka počela onako samoinicijativno da skuplja lovu za nekog sirotog dječaka da ide s njima na izlet, ekskurziju ili tako nešto, i skupi ona te pare, kaže učiteljici, ova se zabezekne, kako kaže tako bez mog znanja, šta će roditelji reći, kako meni nisi rekla… Pa evo sad Vam kažem, dajem Vam pare, to je trebalo biti iznenađenje za Vas… Učiteljica na kraju uzme te pare, ali dječak ne ode na ekskurziju, niko ne zna šta je bilo s parama. Djevojčica se rastuži, omršavi deset kila, na kraju joj niko nije ni vjerovao. A baš lijep gest.

Svi se kao oduševiše, postidiše i prepoznadoše pravedno i dobro srce u sebi: Jao, dobro dijete, naivno dijete! Ta učiteljica, krava glupa, prokleta… Greota je od djece uzimati…

Nastavila je mudra komšinica:

Čudni su ljudi. Eto, mi stariji uvijek mislimo da sve znamo. Otimamo djeci iz ruku sve, sve ćemo mi umjesto njih dok su manja, poslije bi ono da te se riješi al da mu kuvaš, spremaš, pereš, a on samo formalno da je samostalan, a sve kao iz najbolje namjere. I ja sam svojoj ćerki tako, te nosi joj ručak u autobusu, ona trudna ne može, samo ležala i jela; kad sam shvatila da sam kao tobože nju odgajajući ustvari odgojila sebe u sluškinju njoj, rekla sam joj da se od sada sama snalazi.

U pravu si tetka, ja uvijek kažem da ili roditelji parazitiraju na djeci ili obrnuto. Djeca žive svoj život, roditelji svoj, a ne međusobno parazitirati jedni na drugima. – već ozbiljno uživljena u temu rasprave i već ozbiljno teturajući se, odgovori joj domaćinova ćerka.

A onda se nekome od gostiju pod dupetom slučajno našao daljinski i dupe je prebacilo s „muzike“. U tom se i domaćin vratio popravljen i sređen. Svi strašljivo pogledaše u njega. Na TV-u je počinjao dokumentarac „MODERNA VREMENA“. Domaćin kad to ugleda, razdrlji košulju, izvuče pištolj i zagalami:

Ajmo ispaliti koju! Gdje je slavlje bez puške! Prebacuj to… Gasi moderna vremena, jebemti moderna vremena i pičke materine… Ajmooo, vrati  na tradiciju!

I ode domaćin na terasu pucati.

To legendo! Živio! – zagalami i rakijaš.

*Naslovna fotografija preuzeta sa romper.com

Comments are closed here.