Dušica Žižić je strukovna medicinska sestra, specijalista iz oblasti javnog zdravlja i master kliničke njege. Zaposlena je u javnoj predškolskoj ustanovi „Đina Vrbica“ u Podgorici. Osnivačica je i direktorica NVO „Higija“. Vizija i orijentisanost „Higije“ su na promociji zdravih stilova života s akcentom na holistički pristup čovjeku, povezanost našeg mentalnog i tjelesnog zdravlja i funkcionisanja, ali i jako bitne veze koja se u doba individualizma previđa – veze čovjeka s njegovom okolinom. Za „Karike“ govori o tome kako osnovne principe njege, brige, (samo)zaštite i odgovornosti, a onda i, ma koliko zvučalo kao opšte mjesto, humanosti možemo svi učiti, s posebnim naglaskom na mlade osobe u razvoju, kao i šta je to što možemo uraditi da podstaknemo zdravi krug, reakcije, vezu između mentalnog, fizičkog i ekološkog zdravlja.
Za početak bih volio da nam kažeš nešto o svom unutrašnjem svijetu i doživljaju, kao što su razmišljanja i motivacija, a iz kojih si se odlučila na put „pomažuće profesije“ – medicinske sestre?
Verujem da se svaki čovek rađa s već predodređenim potencijalom, što ga u dodiru s vlastitom istorijom odrastanja i razvoja vodi k njegovom profesionalnom pozivu, samo je pitanje da li će uspeti da prati taj svoj životni put i unutrašnji impuls – želju. Znamo da na naše životne odluke vrlo često utiču roditelji i kodeksi ponašanja socijalne sredine. U želji da se udovolji drugima često zanemarujemo svoj unutarnji glas (intuiciju/glas srca – nazovite to vašom rečju, samo se nadam da ćete me razumeti). Želja da pomognem je postojala još od trenutka kad sam osvestila sebe u odnosu na svet u kome živim. Znala sam nani da obrišem kuću, da odem do prodavnice, da lečim ranjene životinje, a ideja da postanem medicinska sestra se stvorila već s prvim susretom s tom profesijom. Nežnost, saosećanje, razumevanje koje sam primila od strane tadašnje medicinske sestre kada sam kao pacijent došla u dom zdravlja osvestile su ono što želim da budem kad porastem.
Možeš li nam reći nešto o svom dosadašnjem iskustvu u radu medicinske sestre? U čemu se ogleda tvoj posao u predškolskom obrazovanju?
Kroz svoje školovanje, od srednje pa do akademije sam imala praksu u raznim ustanovama – od obrazovnih, ustanovama kroz sva tri vida zdravstvene zaštite (domovi zdravlja, polivaletne službe, bolnice, centri za rehabilitaciju, instituti, ustanove za bolesti zavisnosti, klinike). Zadržavajući se i po više dana na jednom mestu nije moglo biti suvoparno niti dosadno, jer ste u kontaktu svakodnevno s ljudima koji se menjaju. Posmatrajući jednu osobu, već za 24 sata bi znalo da se promeni stanje u kome se nalazi i tada se plan nege menja. Zato je bitna evaluacija (sagledavanje čitavog plana nege, postavljanje ciljeva i sestrinskih dijagnoza, pronalaženje kolaborativnih dijagnoza) u cilju postavljanja novog plana u skladu s onim što se pokazalo kao dobro ili u potrebi da se menja ono što nije od koristi.
Svakako, moje dosadašnje iskustvo je bogato zahvaljujući ne samo korisnicima zdravstvene zaštite od kojih sam mnogo naučila, već i mojim divnim profesorima koji su me usmeravali. Ispričaću Vam jednu anegdotu: Ispitni dan je u pitanju. Polagala sam zdravstvenu negu u hirurgiji i dobila sam ispitno pitanje da odradim plan zdravstvene nege s pacijentom na VMA. Ušla sam u sobu i, naravno, nakon naših kulturoloških obrazaca ponašanja (pozdrav, predstavljanje) sledi opservacija tog pacijenta (koji položaj zauzima, izgled i boja kože, pokretnost, provera svesti), i onda sledi pitanje od pacijenta: „Da li Vi danas polažete ispit?“, „Da li ste zbog toga ovde?“. Naravno, znajući da je iskrenost srž ostvarivanja dobrih kontakata, dam potvrdan odgovor, s nadom da će moja daljnja komunikacija biti još više olakšana u cilju dobijanja što bolje ocene.
Međutim, pacijent mi odgovori: „Žao mi je, pali ste ispit, možemo da pričamo o drugim stvarima, ali na pitanja koja budete postavljali u vezi s istim, neću odgovarati.“ Naravno, u trenutku sam bila u šoku, pa sam onda bila ljuta, zatim sam se nasmejala i rekla sebi – pa dobro, pala sam, ustaću pa ću ponovo u drugom ispitnom roku. Šta je u stvari suština ove priče? Divni pacijent me je naučio o bitnosti trenutka i vremena u kom se nalazimo u datom momentu. On nije dozvolio da se oseća kao objekat već da se uvaži kao ličnost, a meni je stavio do znanja da ne učim zbog ocene i svog uspeha, već zbog mogućnosti da se osoba preko puta mene oseća poštovanom i uvaženom.
Vezano za posao u mom predškolskom obrazovanju, mnogi veruju da je to samo učenje dece higijenskim navikama, praćenje rasta i razvoja, saniranje povreda ukoliko do njih dođe, međutim, to je mnogo veća odgovornost i kreativniji vid posla gde stavljamo akcenat na otkrivanje potencijala i usmeravanje individue da najlakše pronađe svoj put.
Osnivačica si i direktorica NVO „Higija“. Kao vašu viziju udruženja navodite dostizanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja. Svjedoci smo vremena u kojem živimo, a gdje ratovi, agresija i pandemija koja i nije tako daleko iza nas, pustoše, razaraju i ostavljaju nesagledive gubitke i posljedice. Da li je dostizanje „potpunog“ blagostanja ideal, privilegija ili potencijalitet?
Drago mi je što si se dotakao trenutnih aktuelnih tema, mada ako pogledamo u prošlost, videćemo da ratovi, pandemije, ponašanja koja se kose s humanizmom su bila prisutna od samog nastanka čoveka. Zašto je to tako? To je pitanje na koje ne možemo dobiti i dati jednostavne odgovore. Prošlost ne možemo promeniti, u sadašnjosti možemo delovati. Kad čovek osvesti to u sebi i kad se skoncentriše na ono što on lično može uraditi, što je do njega, tad se možemo nadati promenama.
Mislim da je dobro objašnjenje dao Joseph Rain, pisac i govornik: „Ne možeš uticati na stvari koje se dešavaju oko tebe i koje utiču na tebe, ali ti si taj koji bira kakav ćeš odgovor dati na te situacije.“
Ako se vratimo u ne tako prošlo vreme, kada smo imali pandemiju korone, pored velikih ljudskih gubitaka koje su mnoge zemlje imale, ne možemo, a da ne vidimo ljude koji su se istakli svojim humanizmom, poput Tempeija Nakamure, japanskog kompozitora i pijaniste koji je komponovao muziku u cilju očuvanja zdravlja ili pesnika Milana Gajića koji je posvetio svoju knjigu poezije svim ljudima na svetu. Oni nisu imali nikakvu materijalnu korist, već su dali maksimum od sebe kako se drugi ljudi ne bi osećali usamljenima u vreme izolacije. Ovo su samo dva primera, a verujte mi ima ih još mnogo – poput volontera koji su kupovali namernice starima i bolesnima koji nisu bili u prilici da to urade za sebe, a o značaju zdravstvenih radnika najbolje govori priznanje koje su dobili na otvaranju Olimpijskih igara u Tokiju 2020. godine. Dakle, rekla bih da je dostizanje „potpunog“ blagostanja potencijal.
Nadovezujući se na prethodno pitanje, možeš li nam reći šta čini okosnicu empatije, razumijevanja, saosjećanja i solidarnosti s drugim koji pati i kome je potrebna pomoć. Šta nam profesija njege može reći kako da budemo bolji prema sebi i drugima?
Postoji izreka: „Pomozi sebi da bi mogao da pomogneš drugima.“ Deluje jednostavno, ali je proces izuzetno dugotrajan i zahtevan. Mentalitet ljudi je takav da misle da uvek nešto bolje znaju od drugih. Često se prave greške, ljudi savetuju druge, a zapravo trebaju da naglase da daju samo svoje mišljenje na osnovu svojih iskustava, ne mora da znači da će jedna stvar iste rezultate dati i drugom čoveku. Zato postoji određeno pravilo u našoj profesiji: poštovanje svog intimnog prostora i intimnog prostora druge osobe.
Ukoliko je osoba uplakana, to ne znači da treba i mi s njom da plačemo, naprotiv, empatija nas uči da je razumemo, pustimo je da se isplače, da se smiri, a onda kad je spremna za razgovor da joj pomognemo i usmerimo na načine koji će rešiti problem. Vrlo je bitno zadržavanje profesionalnog stava, jer od toga zavisi uspeh rešavanja trenutne krizne situacije – da je tako nazovemo.
Volio bih da nam za naše mlade čitatelje i čitateljke omladinskog portala Karike.ba kažeš nešto o odnosu mentalnog i fizičkog zdravlja? Kako ti vidiš njihov međuodnos? Koji su to fizički aspekti koji unapređuju i doprinose poboljašnju mentalnog zdravlja?
Da, mentalno i fizičko zdravlje, ali tu je i zdravlje duha. Čovek se sastoji iz sva tri dela i bitno je da sva tri budu u balansu. Mens sana in corpore sano. Tome su i filozofi davali na značaju. Pored učenja, gimnastika je bila obavezna u dnevnim aktivnostima, a ne zaboravimo i da se kroz čitavo čovečanstvo pojavljuje pitanje o smislu života, a morate priznati, bar meni je fascinantno pitanje: Ko sam ja?, kao i natpis na Delfima: „Upoznaj sebe samog.“ Postoji čitav spektar pozitivnih navika koje ukoliko se primenjuju, mogu dovesti ne samo do ostvarivanja maksimalnog potencijala jedne osobe već i do ovog apstraktnog odgovora. Ako želite fizičko zdravlje neophodno je da odete na spavanje pre deset sati uveče, da sat vremena pre toga ne koristite telefone, da obezbedite mrak i tišinu u svojoj sobi, poželjno je i da razmislite o vašim ciljevima i planovima, da se budite shodno pojavi sunca ujutru. Dan počnete sa zahvalnošću što imate priliku da odživite još jedan dan kao ceo život, zatim treba da se protegnete (izuzetno zdravo i veliki benefit za mišiće i kičmu). Nakon sprovođenja lične higijene možete reći, gledajući se u ogledalo: Hvala ti, Volim te, Opraštam ti – to je praksa koju primenjuju na Havajima i vrlo je korisna. Treba voditi računa o načinu ishrane, tri obroka, dve užine. Pošto je to obimna tema, recimo samo da alkohol, pušenje i gazirana/energetska pića nisu dobra i da su to već signali da je vaše zdravlje narušeno. Voda – izuzetan izvor energije i pešačenje – izvor bistrine uma. U tom danu, pored obaveza koje morate ispuniti, poželjno je naći vremena za temeljnu stvar, a to su naše relacije, mi u odnosu s drugima: da li je to vreme s porodicom, prijateljima, partnerom. Odlazak u galeriju, muzej, pozorište, slušanje muzike ili čitanje knjige, ples ili jednostavno gledanje u daljinu, nebitno koju ćete metodu primeniti, bitno je da uvažite i potrebe svog duha, jer jedino tako ćete moći da razumete i potrebe drugih.
Kada sam u početku intervjua naveo ulogu medicinske sestre kao pomažuće profesije, referisao sam se na jedan rad prof. dr. Spasenije Ćeranić pod nazivom „Svijet skrivenih slutnji“, koji je proistekao iz njenog predavanja za medicinske sestre u okviru projekta „Mentalno zdravlje u zajednici“. Ona u tom radu navodi da u konceptu mentalnog zdravlja u zajednici sestra postaje aktivniji učesnik u liječenju i rehablitaciji korisnika usluga centara za mentalno zdravlje, a kroz usavršavanje znanja i vještina empatije. Možeš li nam reći kako ti vidiš ulogu medicinske sestre baš u tom domenu mentalnog zdravlja?
Napominjem, čoveka gledamo kroz sve tri prizme – fizički, psihički i duhovno. Ako je čovek akcidentalno pao, to ne znači da mu treba pružiti ruku, naprotiv, mnogo ćete više učiniti ako ga podstaknete da sam ustane, a u slučaju da je povređen onda treba ukazati prvu pomoć uz psihološku podršku i na taj način mu staviti do znanja da nije sam. Moj moto je da na životne probleme ne gledam kao probleme, već izazove koje vrlo rado prihvatam, a da greške ne posmatram kao greške, već kao iskustva. Da se razumemo, greška ne mora da bude ista za dve osobe, na to utiče kultura i obrasci ponašanja u kome je jedna osoba odrasla, tako da grešku mogu nazvati tim imenom jedino kao iskustvo koje je drugi put ponovljeno, a oba puta je učinilo da se ja lično osećam loše, bez osvrta na to šta drugi misle o tome. I da dam konačni odgovor, citiraću baš svoju koleginicu čijem se radu divim, Fikretu Pavličić: „Bolestan čovjek je svijet za sebe u koji je često vrlo teško ući. Najbolji i najlakši put je LIJEPA RIJEČ.“
Mlade osobe koje prate „Karike“ često nam u rubrici „Pitaj psihologa“ pišu o teretu anksioznosti, niskog samopouzdanja, ranjivosti, gdje mi kroz psihoedukativne tekstove nastojimo dati adekvatne odgovore, naravno, ne zanemarajući odlazak kod stručnjaka (psihijatar, psiholog, psihoterapeut) kada je to potrebno. Možeš li podijeliti svoja znanja i iskustva kada je u pitanju prevencija zdravlja, a odakle bi mogli crpiti resurse i inspiraciju i za dobrobit mentalnog zdravlja?
Naravno, svi deluju u okviru svojih profesionalnih granica. Ono što bih volela da napomenem, veliku ulogu imaju psiholozi u očuvanju mentalnog zdravlja. Svakako da trebaju najviše da njima upute pažnju ukoliko žele da dođu do holističkog i kompletnog odgovora. Psiholozi su neiscrpan resurs, a itekako mogu stvoriti inspiraciju. U našoj sestrinskoj profesiji najbitnije je prvo znati prepoznati problem, da li je u pitanju samo neka prolazna životna kriza ili su u pitanju već zapostavljeni problemi koji su uzeli korena pa zahtevaju uvođenje profesionalaca iz te oblasti. Ono što je bitno jeste da se otrgnemo iz naših predrasuda i da kažemo stop stigmatizaciji, a gde se onda otvara mogućnost za dijalog, razumevanje, povezivanje. Verujem da su ove promene već u toku, jer naša omladina već raspolaže s mnogim resursima koji im omogućavaju da menjaju svet i čine ga boljim.
Ne mogu da obećam da neće imati bolna iskustva tokom odrastanja, ali mogu da ih podsetim da svetlost ulazi kroz pukotine, što znači da su naše ranjivosti i razvojne, životne krize ujedno i šansa i izazov za sazrevanje, učenje, upoznavanje sebe, drugih i sveta oko sebe. Verujem da poštovanje, ljubaznost, znanje (o sebi) prevenira, ali i leči.
Preporuči nam nešto za čitanje.
„The unifinished book about who we are“, Joseph Rain;
„The Book of Ichigo Ichie: The Art of Making the Most of Every Moment, the Japanese Way“, Hector Garcia, Francese Miralles;
„Ispričat ću ti priču“, Jorge Bucay;
„Let galeba Džonatana Livingstona“, Ričard Bah;
„Idilični spisi slobode“, Milan Gajić;
„Crni obelisk“, Erih Maria Remark;
„Mentalna higijena“, Marija Simić, Ksenija Kovačević.
