Ako osobama s poteškoćama u razvoju ne pružimo mogućnost zaposlenja, ništa nismo uradili

Još su od perioda antičke Sparte deca s poteškoćama u razvoju bila ugrožena. Skoro polovina spartanskih beba nije dobila priliku za život. Ako su rođeni slabi, bolesni ili hendikepirani, bili su osuđeni na smrt. Kada bi se dete rodilo, otac bi odneo bebu gradskim starešinama na „pregled“. Oni bi bebi tražili slabosti ili deformacije. Ako bi bili pronađeni tragovi koji bi po njihovom sudu pokazivali da dete nije zdravo, ocu bi bilo naređeno da bespomoćno dete ostavi u jami Apothetae, gde će umreti od gladi.

Da li i dalje patimo od predrasuda kada su u pitanju osobe s poteškoćama u razvoju ili smo kao društvo sazreli, otkrićemo vam kroz razgovor s defektologom Suzanom Vasić, koja se brine o rastu i razvoju dece i mladih s poteškoćama u razvoju u Centru za socijalni rad Rudo.

Suzana Vasić, Foto: Sanja Novaković

Za početak, recite nam nešto konkretno o poteškoćama u razvoju?

Kada govorimo o smetnjama u razvoju, pre svega bih pomenula da razvojni poremećaji nastaju u ranom periodu razvoja. Uglavnom do osamnaeste godine. Dete koje ima određene smetnje, odnosno određene poteškoće u razvoju, nije u mogućnosti da postigne i održi nivo razvoja na uobičajenom, tipičnom nivou kao i ostala deca. To odmah upućuje da mu je potrebna dodatna pomoć i podrška. Naravno, važno je da se uključe u pomoć i podršku usluge iz oblasti zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, rehabilitacije, posebni oblici obrazovanja i svi drugi oblici podrške koje jedno društvo može da pruži takvim osobama.

Da li i dalje patimo od predrasuda kada su osobe s poteškoćama u razvoju u pitanju ili smo kao društvo sazreli?

Mogla bih reći da sazrevamo. Ne želim da iznosim neke kritike, da se vraćam stalno na negativne i loše primere. Ovom prilikom bih više govorila o pozitivnim primerima. Mislim da smo na dobrom putu i da se radi na prevazilaženju predrasuda. Posebno kroz različite aktivnosti institucija. Predškolske ustanove su važan faktor u prevazilaženju ovih predrasuda, kao i osnovne i druge škole. Organizuju se različite aktivnosti, manifestacije. I mi u nekim životnim aktivnostima možemo danas već da vidimo dosta dece sa smetnjama u razvoju, dece različitih razvojnih sposobnosti kako zajednički učestvuju i borave sa svojim vršnjacima. Mislim da mediji imaju veoma važnu ulogu u prevazilaženju predrasuda. Kada su predrasude u pitanju, najveći problem još uvek kod nas je zapošljavanje osoba s različitim poteškoćama.

S kim biste trebali više raditi na prihvatanju različitosti? S roditeljima ili decom? Jer, čini se da deca taj problem prihvatanja nemaju.

Važno je govoriti o prihvatanju različitosti na različitim nivoima, kako dece s poteškoćama u razvoju, tako i bilo kojih drugih i drugačijih. Važno je na različite načine da dete vaspitavamo, učimo i upućujemo da poštuje i prihvata različitosti. Međutim, kada govorimo o uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u različite vaspitne grupe, posebno dece koja imaju malo veći nivo smetnji, važno je da radimo puno s roditeljima te dece, jer često dolazi do straha. Naravno, ti problemi uglavnom i kreću iz straha. Roditelji deteta tipičnog razvoja imaju određene strahove – da će njihovo dete biti ugroženo, uplašeno, da će biti povređeno itd. Važno je da roditelji shvate da ako neko drugačije reaguje ili ako se drugačije kreće, ako drugačije iskazuje svoje emocije, to ne znači da će njegovo dete zbog toga biti ugroženo. Krenuvši od toga, pa sve ostale stvari. Mislim da bi radionice, okrugli stolovi, ili bilo koji vid informisanja i edukovanja roditelja dece tipičnog razvoja bio važan u prihvatanju različitosti, kako bi oni to posle preneli na svoju decu.

 

Da li su osobe s poteškoćama u razvoju nevidljive većini ljudi tipičnog razvoja?

Kada pratimo medije i određene članke, tekstove koji se odnose na decu i osobe s poteškoćama u razvoju, vidimo da se sve veći broj ljudi uključuje, komentariše, spremni su da pomognu i da prihvate ovakve osobe. Međutim, određeni konkretni primeri pokazuju da mi zaneseni nekom svojom svakodnevicom, obavezama koje imamo, ponekad zanemarimo to da li je nekoj osobi potrebna naša pomoć, podrška, razumevanje. Ustvari, da li je uopšte potrebno da bude deo naše zajednice i da li bismo mi mogli pomoći toj osobi da se lakše uklopi da bi tu bolje funkcionisala. Kada govorimo o deci, mislim da su ona sve više vidljivija. Više im je pažnje posvećeno. No, kada govorimo o odraslim i starijim osobama, sigurno da ima još uvek dosta njih koji žive na marginama, koje su zanemarene od društva, gde bi društvo moglo mnogo više da učini, da bi one bile vidljivije zajednici u kojoj žive.

Foto: Sanja Novaković

Strane firme koje zapošljavaju osobe s autizmom tvrde da oni svojom lojalnošću i posvećenošću doprinose napretku firme. Govore da osobe s autizmom imaju visok stepen pažnje i slabu toleranciju na greške. Da li je to tačno?

Autizam je jedan širok spektar. I tu imamo osobe s različitim sposobnostima. Autizam nije jedan stereotip, nije nešto što je tipično, gde su svi ljudi koji imaju autizam jednaki. Već svako ima različite nivoe funkcionalnosti. Sigurno da osobe s višim nivoom funkcionalnosti mogu da rade, kako iz oblasti autizma, tako verujem i u drugim oblastima. Na primer, mi smo doskoro osobe s Daunovim sindromom smatrali potpuno nesposobnim. Oni su bili potpuno vezani za drugu osobu koja im je pomagala. Ali mi sada vidimo koliko su se te osobe promenile. Na primer, naša Milica može da radi toliko stvari. Toliko je funkcionalna jer je tako vaspitana i naučena. Ali s druge strane, imate i one koji imaju nizak nivo inteligencije, verbalnih sposobnosti. Što niži nivo imaju, manje mogu da budu uključeni.
Mislim da u suštini svi ljudi, bez obzira na stepen razvoja i na neke svoje sposobnosti, imaju određeni dar u kom su sigurno briljantni.

Kakve su šanse za zapošljavanje i ostvarenje nekog normalnog načina života osobama s poteškoćama u razvoju u Bosni i Hercegovini?

Ne bih htela da završim u negativnom i teškom kontekstu ovu priču, ali ovo je najteža tema kada su osobe sa smetnjama u razvoju u pitanju. Sigurno da ima određeni broj pozitivnih primera, gde možemo da vidimo ljude s određenim telesnim kvalitetima i drugim oblicima razvojnih poteškoća, zaposlene i ostvarene na nekom ličnom planu. Ali, generalno gledano, mislim da na tom polju još uvek puno, puno pate. Što zbog različitih vrsta predrasuda, čak i u porodicama. Onda možete misliti u široj zajednici. Kada mladi ljudi sa smetnjama u razvoju kreću da odrastaju, da se zaljubljuju, i da imaju želju za ostvarivanjem, onda imamo problem gde roditelji to zabranjuju, sputavaju, zato što smatraju da njihova deca nisu dorasla tome. Međutim, svi mi imamo potrebu za ljubavlju, za bliskošću, za nekom drugom osobom koja će nas voleti, štititi. Kojoj ćemo dati ljubav, kao i ona nama. Mislim da i s tog nivoa kreće problem, i na tom polju treba puno raditi. A onda polako, dolazeći u ostale sfere života dolazimo do zapošljavanja.

To je problem na kom se zaista mora  raditi. Na sistemu. Moraju zakoni da se urede i institucije koje su odgovorne treba da zapošljavaju ljude koji će da se bave posebno tim sektorom. Cilj je pronaći način da se pomogne osobi koja ima određene smetnje, da postigne maksimum, i da taj maksimum vrati svojoj društvenoj zajednici. Da se oseća potpuno korisno. Jer bez toga malo šta možemo. Možemo da govorimo o obrazovanju, o slobodnom vremenu, o različitim manifestacijama, o pomoći, rehabilitaciji, i ostalome. Sve što treba. Ali, ako tim osobama ne pružimo mogućnost zapošljavanja, ništa nismo uradili. Onda smo im zapravo napravili još gore.

Foto: Sanja Novaković

Kao što je na kraju krajeva i s nama svima koji dolazimo iz tipične populacije – kada odradimo sve ono što se od nas očekuje i na kraju čovek ne može da dobije zaposlenje. Ide od konkursa do konkursa. Naravno da će da padne u neka loša raspoloženja, depresiju. I ako je sposoban fizički i mentalno, i ima sve kapacitete, neće se dobro osećati. A onda, zamislite kako je osobi koja možda zbog toga što je u kolicima ne može da uđe u određene institucije. Ili zato što ne čuje dobro. Ili zato što joj treba pomoć. A danas je tehnologija toliko razvijena da takve stvari ne bi trebale da predstavljaju problem. O ovim stvarima trebala bi da se napravi jedna dobra strategija.

Institucije koje su za to odgovorne i te kako bi trebale mnogo više da rade da bismo ovim osobama omogućili što kvalitetniji, sadržajniji život. Samostalan život. Glavni cilj jeste da mi pomognemo osobi koja ima određene smetnje da se razvije na najbolji mogući način, da bi mogla što samostalnije da živi i da ostvaruje svoje potrebe.

Ponekad su nam osobe s poteškoćama u razvoju jako dobri životni učitelji. Sjajan primer je Nik Vujičić.

Poruka takvih ljudi je sjajna. Kada to vidiš, odjednom svi tvoji problemi postanu tako mizerni. Mislim da je jako važno takve ljude uključiti da budu tu, da budu pokazatelji kako možeš da uspeš kada imaš želju, motivaciju, volju. Naravno, neophodna je pomoć i podrška. Porodice, pre svega. A onda i svih drugih iz zajednice.

Najčitaniji tekstovi

Odgovori psihologa 2: Biti dobar prema sebi (i drugima)
Kako zaraditi na internetu?
Kako do „savršene“ fotografije
Call centri: ZA ili PROTIV?
Igra transformacije: Pravnica, vodena vila ili grčka boginja?
Kako do studentskog posla u Sarajevu?
Kako do pripravničkog u Bosni i Hercegovini?
Kultura mema – od smijeha do političkog djelovanja
More Stories
Zombijana Bones: Inat na dvije noge!