Mladi volonteri u Rudom odlučili su uz saradnju s Crvenim krstom da pomognu starijoj, ugroženoj populaciji za vreme korona virusa. Na koji način to rade i šta ih je podstaklo na ovaj korak, otkrićemo vam kroz razgovor s dve mlade volonterke koje žive u Rudom.
Ana Ostojić (1997), apsolvent na Pravnom fakultetu u Beogradu, odlučila se za volontiranje u vanrednoj situaciji koja je zadesila svijet sa željom da pomogne licima kojima je potrebna pomoć. Pomažemo najviše ljudima čija deca žive i rade u susednim državama te nisu u mogućnosti da ih posete. Želimo da im pokažemo da nisu sami te da neko brine o njima. Susret barem donekle slama strah od neizvesnosti koji je pratilac pandemije, ističe ova mlada volonterka u razgovoru za Karike.
Kako zatražiti pomoć?
Sve do 21. marta, kada je uvedena zabrana kretanja licima starijima od 65 godina, jedan od načina informisanja je bio u lokalnim prodavnicama i marketima, gde su zalepljeni papiri na kojima su ištampani brojevi volontera. Prethodnih dana, takvi papiri su zalepljeni i na stambenim zgradama. Jedan od načina za informisanje je i putem lokalne televizije, navodi Ana Ostojić. Također, ističe da je Rudo mala opština, da su ljudi upućeniji jedni na druge, pa osnovano veruje da je informacija o volonterskim akcijama stigla i na taj način do onih kojima je potrebna pomoć. Do pomoći se može i putem telefona. Pozivom na broj 066/170-543, stariji sugrađani i oni koji nemaju 65 godina, a ugrožena su kategorija, mogu potražiti pomoć. Internim dogovorom (na društvenim mrežama) neko od volontera će izaći na teren, u što kraćem roku, poštujući policijski čas, odnosno zabranu kretanja za sve, posle 20 časova.
U čemu se tačno sastoji pomoć volontera?
Pomoć se sastoji u donošenju hrane i drugih potrepština iz prodavnice, lekova, uz prethodno preuzimanje recepata iz Doma zdravlja, na kućni prag bez ulaženja u kuću – naravno, uz primenu higijenskih mera propisanih za vreme pandemije. Kako nam detaljnije objašnjava još jedna volonterka, Danijela Novaković (1990), inače diplomirani sociolog, proces pomaganja izgleda ovako.
Kada dobijemo telefonski poziv, ono što je potrebno jeste da saznamo ime i mesto stanovanja osobe koja je pozvala. Nakon toga, odlazimo na vrata te osobe s potrebnom opremom kao što su rukavice i maske. Od usluga koje možemo da pružimo osobi koja nas je pozvala jesu kupovina namirnica, uzimanje recepata za lekove, odlazak u apoteku i slično. Naravno, pored toga uvek naglasimo da dolazimo kao zvanični volonteri ispred Crvenog krsta opštine Rudo, da bi se ljudi osećali sigurnije. Na taj način im ulijemo potrebno poverenje. Nakon uspešno završene akcije, potrebno je naglasiti da stojimo i dalje na raspolaganju.
Da li se dovoljan broj mladih uključuje u volonterske akcije?
Ana Ostojić smatra da veliki broj ljudi pomaže, nezavisno od bilo koje organizacije, pa i ove, u sklopu Crvenog krsta. Strah, stavljanje ljudi u izolaciju i karantine, preporuke o izbegavanju socijalnih kontakata čine da ljudi budu sumnjičavi prema pomoći drugima i biraju radije da možda samostalno pomažu nekima koje poznaju. S druge strane, postoje i oni koji to ne čine – iz različitih razloga. Povećanjem broja volontera doprinosimo zajednici, a zajedničkim snagama prevazilazimo prepreke, teškoće i uopšte ograničene mogućnosti koje prate pojedinca. Pa da odgovorim na pitanje, smatram da ih ima, ali bi moglo i trebalo da bude dosta više.
Koliko je za mlade volonterizam ovih dana važan?
Volonterizam je bitan u smislu doprinosa zajednici i pružanju pomoći osobama kojima je to neophodno. Na ovaj način, kroz volontiranje, stvara se čvrsta povezanost s ljudima u okruženju. Potpuni smisao i značaj volonterskog rada ljudi mogu najbolje osetiti kroz lični angažman jer sam osećaj i dublji smisao ovoga je teško opisati rečima. Obično razlog zbog kog se ulazi u volontiranje jeste da bi ti pomogao drugima, ali kada počneš to da radiš, otkrivaš potpuno drugu stranu gde koliko god ti pomagao drugim ljudima, u stvari ti otkriješ da pomažeš i sam sebi.
Počneš više da saosećaš. Uviđaš ono što u svakodnevici ne bi inače primetio. Osećaj zahvalnosti raste sa svakim novim poduhvatom. Zahvalnost što ti se uopšte pružila prilika da budeš deo te jedne priče, priče koja je ispunjena nekim divnim osobama, osmesima, strahovima i svim onim što nas i čini ljudima, i u svemu tome ti osećaš da pripadaš. Osetiš da nešto menjaš, ističe za Karike Danijela Novaković.
Hoće li nove veštine i znanja stečene ovih dana biti od koristi u budućnosti?
Prvog dana kada je Danijela počela volontirati osjetila se nervozno i nespremno kada je pozvonila na jedna vrata. Kada su se otvorila, našla sam se oči u oči sa čovekom koji me je već očekivao. Oboje smo nosili zaštitne maske na licu u tom trenutku. U želji da akcija prođe što uspešnije, ispod moje maske se skrivao blago nervozni osmeh. Slično se naziralo i ispod njegove, sudeći po obrazima. Oči su ipak govorile nešto drugo – strah. Po prvi put u životu je tada Danijela jasno videla i shvatila ono što kažu da oči ne lažu. Nije bilo ničeg drugog što bi skrenulo pažnju. Tada je shvatila i pravi smisao onoga zbog čega je došla i šta joj je činiti.
Ostati pribran i pomoći koliko možeš. Moja prva akcija je uspešno završena. To je i bila najbolja lekcija koju sam dobila u ovom trenutku. I od toga dana se samo time i vodim.
