Književnik Nemanja Dragaš (1992) jedan je od najnagrađivanijih mladih pesnika Srbije. Diplomirao je produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a postdiplomske studije Teorije dramskih umetnosti i medija upisuje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2016. godine. Najmlađi je član Udruženja književnika Srbije (od decembra 2012. godine). Također, trostruki je dobitnik plakete Saveza književnika u otadžbini i rasejanju za 2013, 2014. i 2015. godinu, koja se dodeljuje književniku za izuzetna dostignuća i rezultate. Zlatnu plaketu za pesmu „Almasa“ u konkurenciji više stotina autora iz zemlje i inostranstva dobija 2016. godine, a 2017. za pesmu „Da me bude“ (Morfijum, 2019). Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja, a pesme su mu prevođene na nemački, engleski, španski, makedonski i rusinski jezik.
Ovo su samo neki od podataka iz zvanične biografije ovog mladog, svestranog i talentiranog umetnika. U nastavku razgovora za Karike možete doznati lično i nezvanično više o njegovim razlozima bavljenja umetnošću, razvojnom putu, ulozi i odgovornosti umetnika danas, položaju mladih umetnika, inspiraciji, terapeutskom učinku pisanja, poeziji…
Kada se kod Tebe prvi put pojavila želja da kreneš putem umetnika?
S ove distance, čini mi se da to nikada nije bila stvar trenutka, bar ne onoga koji bi se sasvim lako mogao vremenski i prostorno odrediti. Još manje, stvar jasne odluke ili nužnost pripadanja. Kada se kao dete upustite u nešto veće od vas i ne umete i ne želite da ga definišete, a raduje vas, onda se prema tome odnosite kao prema novoj igri. Ne preispitujete je mnogo. Ta igra vas čini slobodnijim, odnosi vam deo tereta, koji itekako možete osetiti i u tom uzrastu. Manje se plašite sveta, jer gradite svoju razmaštanu verziju, postajete zaokupljeni mislima kao vedrom mogućnošću da zatvorite krugove, ublažite samoću i gubite potrebu da sebe ili bilo šta drugo opravdavate. Mnogo više od želje, to je potreba da preživite, izražena kroz vidove čistoga, kojima ste sami odredili meru. Put umetnika je put čoveka koji boluje zbog opšte neodrživosti harmonije i on traga za načinima da proizvede i podeli lepotu i mogući smisao.
Šta je to što Te inspiriše?
Tome zaista nema kraja. Svet u beskonačnim perspektivama, stvari u kontekstu, ljudi iz svakojakih uglova, trenuci između doživljaja, lepote, i užasi postojanja, umetnost u svim dimenzijama, priče i emocije između redova, lica u prolazu, nestrpljivost i svakodnevni ples nerava, energije, rizici i sinergije, različitosti i one tačke u kojima se spaja svih 7.62 milijardi ljudi sa zasebnim, delikatnim iskustvima življenja. Svemir.
Književnik si, dramski i audovizuelni umetnik. Kakva je uloga umetnika u ovom vremenu? Koliko je danas teško biti mladi samostalni umetnik u Srbiji?
Pitanje uloge umetnika je uvek otvoreno, kao što su i mogućnosti koje proizilaze iz čina stvaranja. Usavršavanje tehničkih aspekata zanata, razvijanje čulnosti, nadogradnja i negovanje sopstvene različitosti, zajedno vode do primarnih posledica stvaralačkog procesa. To može biti lek za lične tegobe, ali i za širu upotrebu. Može biti glas čvrsto zauzetog stava, ideologije, vid borbe. Može biti izraz oslobođenog, uvežbavanje ovladavanja, demonstracija veštine, vapaj, druga strana frustracije, stid od nagosti ili sama nagost. U svakom vremenu i u pomenutom kontekstu, postoje nabrojane i mnoge druge mogućnosti. Dopiranje do kolektivnog kroz umetnost je dragoceno, ali ne i sasvim bezazleno. Ipak, posebna lepota je u doticanju duša i širenju vidika. Razmena između bića koja se ostvaruje kroz sopstvena deljenja.
Biti bilo ko i raditi bilo šta nije ono što se ponosi lakoćom. Disanje ne postoji bez odricanja, padova, grešaka, bar jednom podeljenih loših karata i potencijala da se sve to promeni. U zavisnosti od ličnih i društvenih okolnosti, umetnik se oblikuje poput sopstvenih dela. Izazovi samostalnih umetnika, ako zanemarimo specifičnost birokratije, izazovi su svakog čoveka koji na raspolaganju ima vreme i znanja, volju i veštine da ga korisno ispuni, poboljšavajući kvalitet sopstvenog života, uz izvesni uticaj na tuđe. Pitanje je šta želimo da dostignemo. Tada se načinje težina nemogućnosti, vrlo ljudska i nikako jednostavna, za svakoga različita u vrednosti.
Koja Tvoja zbirka se pokazala kao najuspešnija? Najčitanija? Da li neka od njih ima posebno značenje za Tebe?
Verujem da je nakon „Obećanog svemira“, „Morfijum“ najbrže našao put do ljudi. Sve imaju posebno značenje, jer su to razlike mog odraza u različitim fazama i trenucima. Od toga ne bežim. Naprotiv. Volim kada me dočeka raširenih ruku.
Koja pesma je izvukla iz Tebe najdublju emociju?
Svaki odgovor na ovo pitanje bio bi krhka laž, jer govorimo o nečemu što je nemerljivo. U poeziji uvek idemo na sve i nikada ne idemo na ništa. Svaka reč je maksimalna dubina do koje ste mogli da zaronite u trenutku nastanka pesme. Uvek je pesnik taj koji prvi ostaje bez daha.
Veruješ li da poezija ima terapeutsko dejstvo na ljudsku dušu?
Apsolutno da. Ona se zapravo čini najbrižnijom majkom ljudske duše. Uteha njenih reči je odgovor na naše isuviše duge i tihe monologe.
Da li je potrebno sačuvati dečiji pogled na svet da bi se moglo pisati?
Ne mislim da se radi samo o dečijem pogledu. Više je to dragocenost jedne razvojne faze u kojoj opstaje privilegija oslobođenosti od stroge kategorizacije, nerazumevanje potreba za normama, etiketama i komplikacijama. Lepota igre i radost provođenja vremena onako kako to želimo, nedostatak kočnica u jednostavnim, plodonosnim stvarima, stvarima vrednim rizika. Nema suvišnog. Gladni smo i žedni sveta. Potpuno razumljivo. Iskreni smo prema sebi, ne osećamo dužnost i niko nema pravo da nam zameri bilo šta. Tužno je što sazrevajući sebi samo uskraćujemo prilike, igramo uloge i svodimo se na izbore, često pod tuđim uticajem. Sve više, autocenzura je voljan kompromis, pisanje je strategija, cilj je uvreda za ono što se moglo biti ili što je moglo nastati.
Čemu stremiš kad pišeš stihove? Koji je Tvoj glavni cilj?
Sve je u procesu. Težinu dati papiru, a zatim biti papir pre date težine.
Šta bi poručio mladima koji žele da krenu umetničkim putem?
Igrajte se. Ne budite isključivi, ne osuđujte, obrazujte se konstantno, stvarajte i savladajte najpre umetnost mere.
Kada bude najteže, a biće, idite na početak rečenice.
