Danijela Stojanović, geštalt psihoterapeutkinja: „Iza slojeva neosvešćenih osećanja, strpljivo čekamo sami sebe“

Konačno, tu je i četvrti intervju u serijalu Razgovori sa psihoterapeutima u kojem sam razgovarao s Danijelom Stojanović, kliničkom psihologinjom i geštalt psihoterapeutkinjom. Dotakli smo se, svima nama, veoma značajnih tema o tome kako se otuđujemo i postajemo stranci sebi i drugima, ali i kako ponovo učimo kontakt i odlučujemo se na rizične, ali vrijedne, psihoterapijske korake da živimo slobodno, o tome kako se „srce puni iz sopstvenih rezervoara“, o ranjivosti, emocijama, snovima i ljubavi.

Danijela Stojanović je klinička psihologinja i geštalt psihoterapeutkinja, EMDR terapeutkinja, koja je ranih devedesetih godina među prvima na prostoru bivše Jugoslavije otvorila privatnu psihološku, a kasnije i psihoterapijsku praksu. Takođe, među prvim je psihoterapeutima koji su pojavom društvenih mreža počeli koristiti iste kao mjesto dijeljenja crtica i bilješki iz svakodnevne psihoterapijske prakse, nastalih često, kako ona kaže, „između dvije seanse“. Navodi brojne anegdote u vezi socijalnih mreža, te da je najbolje pitanje koje joj je postavljeno na profilu savjetovališta: „Ako si zaista psiholog, zašto radiš na Fejsbuku?“ Autorka je knjige „Kako pripitomiti zebru“, a druga knjiga joj je u nastajanju. Trenutno živi i radi na Novom Zelandu, odakle je poslala svoje odgovore.

Danijela Stojanović, privatna arhiva

Volio bih da nas na početku ovog razgovora upoznate s geštalt psihoterapijom. Na čemu se ona zasniva, odnosno kojim postulatima, i da li ima neku specifičnu „filozofiju“ i pogled na ljudsku prirodu. Šta je Vas privuklo geštaltu?

Posle završetka osnovnih studija iz psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (smer kliničke psihologije), zainteresovala sam se za edukaciju iz geštalt psihoterapije zbog njenog holističkog pristupa čoveku: čovekovo telesno funkcionisanje, njegove emocije, misli, kultura i socijalno ponašanje predstavljaju jedinstvo. To su samo aspekti jedne iste pojave – samog čoveka.

Čovek predstavlja celinu svih delova svoje ličnosti, celinu koja je više od prostog zbira tih delova.

Ovo me je privuklo jer je pojam celine povezan s pojmom ljubavi. Želela sam da pomognem svojim klijentima da postignu tu celovitost, da prihvate i zavole sebe. Jedini način da promenimo nešto je da najpre prihvatimo da je takvo kakvo jeste.  

Riječ otuđenost se toliko dovodi u vezi sa svim savremenim simptomima i psihičkim tegobama, ali joj se pripisuje i to da razara međuljudske odnose, dovodi do društvenih problema i fizičkih bolesti. S druge strane, prije ovakve nekritične eksploatacije pojma, geštalt psihoterapeuti su govorili o nezavršenim poslovima iz prošlosti/razvoja koji dovode do toga da se otuđujemo od raznih dijelova nas. Šta je to otuđenje po Vama i šta dovodi do njega?

Da bi se postigla ova celovitost koju sam navela, potrebno je da budemo svesni onoga što jesmo, ali se mi često otuđujemo od određenih delova svoje ličnosti. Zato se značajan deo psihoterapijskog rada zasniva na uspostavljanju kontakta s otuđenim delovima ličnosti. Do prekidanja kontakta dolazi kad izbegavamo nešto (misli, osećanja, neprijatne teme). Ovo smanjuje kako svesnost o sebi, tako i svesnost o okolini.

Ako nismo svesni onoga što jesmo, ne možemo biti svesni ni onoga što nismo.

Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu s drugima. Kada nismo u kontaktu s nekim osećanjima (na primer, osećanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo ono što nije do njih (u navedenom slučaju, kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svađaju s nama). Dovođenje u svesnost otuđenih delova ličnosti omogućuje njihovo povezivanje, integraciju. To omogućuje skladan odnos unutar ličnosti, a ovo opet omogućuje skladan odnos s okolinom. Na taj način izbegavamo zamke otuđenja, bilo od sebe, bilo od drugih.

Pored toga što ste početkom devedestih godina u Beogradu otvorili jedno od prvih psiholoških, a zatim i psihoterapijskih savjetovališta u bivšoj Jugoslaviji, primijetio bih da ste i među prvim psihoterapeutima koji su aktivno vodili blog, ali i društvene mreže, u kojima ste pisali refleksije, crtice i osvrte na psihoterapijski proces, često u vremenu između dvije seanse. Ponekad, na vrlo humorističan i iskren način, dijelili ste i momente iz privatnog života, a što demantuje iskrivljene medijske predstave o terapeutu kao neutralnom i ozbiljnom, ili pak predstavu da je on šarmantni i zavodljivi guru. Kako Vi vidite psihoterapeutski poziv i šta je po Vama bitno da jedan terapeut gradi u odnosu s klijentom?

Ako nam neko s hiljadu reči opiše i objasni kakav je ukus kafe (koristeći pritom, recimo, i hemijske formule), to može delovati jako uverljivo i naučno, može nam pružiti i neku predstavu ukusa kafe, ali nećemo osetiti ukus kafe. Ukus nečega možemo osetiti jedino ako to probamo. Tako je i sa psihoterapijom. Može se mnogo toga reći o psihoterapiji, ali razgovor o psihoterapiji nije isto što i psihoterapija. Psihoterapija je, pre svega, iskustvo koje nam omogućava da eksperimentišemo, istražujemo, kreiramo nešto novo, da naučimo kako da autentično reagujemo na život. Za psihoterapiju bi se moglo reći da je jedna vrsta rizika – rizika da naučimo da živimo slobodno i da budemo ono što jesmo. Rekla bih da je ovo dobra vrsta rizika, u koji se vredi upustiti.

Kroz ovaj poduhvat klijent se kreće uz pomoć psihoterapeuta. Ljudska psiha je slojevita, pa zato kreću od površine. Tu je ono najvidljivije, ono čega je klijent svestan. Nakon toga klijent i terapeut postepeno napreduju k dubljim slojevima. Na ovom putovanju nailaze na predele i pejzaže koje ni najživlja mašta ne može da zamisli. U nekim mestima zastanu, pošto su zatamnjena. Ne vidi se dobro. Zato polako osvetljavaju to mesto. Ne suviše naglo, jer nije bez razloga zatamnjeno.

Mrak je potreban jer u njemu žive neizrecivi strahovi, neizdrživa sramota, tihi očaj. To može biti previše, zbog toga je potrebna postepenost.

A zbog toga je tu i terapeut, da klijent ne bude sam na tom mestu. S mnogima sam bila na takvim mestima. Stajali bismo tamo i osećali da su to posebni, svečani trenuci. Zahvalna sam svojim klijentima što su imali dovoljno poverenja u mene da me povedu na ova putovanja.

U svom radu/pisanju, posebno u Vašoj knjizi „Kako pripitomiti zebru“, razmatrate pitanje ranjivosti kao potencijalnoj tački autentičnog susreta dvije osobe, ali i tački razmimoilaženja u odnosu. Kako iz svoje ranjivosti biti bolji prema sebi, ali i prema drugima?

Psihoterapija je i neka vrsta potrage za istinom, za time kakve stvari zaista jesu. Ali, čovek nije uvek spreman za istinu. Zato prema istini treba ići postepeno, dok mu ne bude prihvatljiva (u psihoterapiji se ovo ponekad naziva mudrošću otpora). To je i jedan od razloga zašto psihoterapija nekada dugo traje. Naravno, i proces osvešćivanja ima svoj tok, koji je nekada brži, nekada sporiji. Ipak, težimo njemu. Iza slojeva neosvešćenih osećanja, strpljivo čekamo sami sebe.

Jedan deo nas čezne za tim da nema više pretvaranja, obmanjivanja, bežanja, a drugi strpljivo čeka. Susret se desi, u nekom trenutku.

Po toplom strujanju u oblasti srca znamo da je to ljubav. Ljubav koju smo toliko dugo tražili. Da, psihoterapija je nekada čista poezija. Bolje reći, čovek je. Nekada se najbolji trenuci psihoterapije dešavaju van psihoterapijske seanse. Sve ono što se dešavalo tokom psihoterapije vodilo je k tim trenucima. Nekada se psihoterapija završi mnogo vremena nakon zvaničnog završetka psihoterapije. Nešto ređe pre.

Mlade osobe u rubrici „Pitaj psihologa“, na portalu „Karike.ba“, često pišu o tegobama anksioznosti, bilo da je ona u obliku fobije, panike ili socijalne anksioznosti. Vjerujem da su razlozi uvijek individualni, te da ne možemo dobiti univerzalne psihološke jednačine, ali u geštalt psihoterapiji gubitak kontakta sa sobom veže se za pojavu anksioznosti. Možete li nam nešto reći o tom kontaktu sa sobom i o anksioznosti?

Anksioznost kao osećanje straha zbog doživljavanja sebe nesposobnim da se nosimo sa svojom celokupnom životnom situacijom je čest razlog dolaska na psihoterapiju. Potrebna nam je pomoć i podrška i tražimo je od okoline. Na psihoterapiju dolazi neko ko se nalazi u nekoj vrsti egzistencijalne krize. Povod za dolazak je obično neki konkretan problem, ali u njegovoj osnovi je svojevrsno otuđenje ličnosti od sebe same, od svojih potreba.

Problem se i javlja zato što počinjemo da radimo nešto i da težimo nečemu, a da zato nemamo podršku u sebi samima, nemamo autentičnu želju.

Od svojih potreba se otuđujemo u nekom trenutku razvoja. To se dešava obično u detinjstvu kroz izbegavanje sukoba s roditeljima da bi se sačuvala njihova ljubav. Uspevamo da izbegnemo sukob, ali tako gubimo i mogućnost da nađemo neka nova rešenja i izvršimo promene koje vode razvoju ličnosti. Počinjemo da težimo ne ostvarivanju sebe, već slike koju imamo o sebi, a koju formiramo pod uticajem „treba“ i „mora“ poteklih od roditelja. Otuđena je i odbačena autentična ličnost s autentičnim potrebama. Psihoterapeut ima za cilj da pomogne klijentu da uspostavi narušenu ravnotežu i da postane svestan svojih izvornih potreba i želja, što će mu omogućiti samoaktualizaciju i razvoj.  

Pišete da se „srce puni ljubavi iz sopstvenih rezervoara“. Kako se to srce puni i koji su to rezervoari u nama? Koje je mjesto ljubavi drugih i da li te unutrašnje kapitale stičemo u odnosu sa značajnim osobama, posebno u ranim i osjetljivim godinama djetinjstva kada su nam drugi najpotrebniji?

Ljubav prema sebi razvijamo tako što uspostavljamo kontakt s otuđenim delovima ličnosti. Takav celoviti, nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti je psihički pojam koji je najbliži onome što samoljubav jeste. Ovo osećanje ljubavi prema sebi nije nešto apstraktno. Potrebno je da osetimo toplinu u srcu, veoma konkretnu toplinu prema svakom aspektu svoje ličnosti. To ne znači da ćemo postati narcisi, niti da odobravamo sve što radimo. Samo prihvatamo sve ono što jesmo. To je i najbolji način da promenimo ono što nam se ne sviđa. Bez samoljubavi nema istinske slobode, niti autentične ljubavi prema drugome. Ako ne volimo sebe, učinićemo sve da nas drugi zavole, i nastavićemo to da činimo, nikako ne postižući osećanje voljenosti. Tako postajemo zarobljeni pokušajima da dobijemo ljubav. Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emotivnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj. Svako od nas ima neki svoj „nedovršeni posao“. To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emocionalno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure s kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi, takođe, u odgajanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, dobro je gledati širi kontekst svega ovoga.

Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo.

Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno i povezano je s procesom socijalizacije, uklapanjem u društvo. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni ljubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Neke emocionalne situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo s ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emocionalno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem, na primer. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli da shvatimo da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati s ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati s napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.

Šta nas geštalt terapija uči o ljubavi prema drugom?

Kada se otvorimo prema iskustvu partnerske ljubavi, mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi.

Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili s distanciranošću, bićemo privučeni upravo osobom koja se teško emotivno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas „nešto vuče“. Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.

Dok ne učinimo ovo, ne možemo se emocionalno vezivati, voleti, na zreli način. Bez samoljubavi ne možemo postići osećanje voljenosti. Uvek kada shvatimo da smo nekoga voleli zaista, zauvek, bez obzira na sve, ako odemo korak dalje možemo uvideti da smo tada bili najbliže sebi, i da smo voleli sebe istinski, iskreno, kao majka tek rođeno dete.

Do sada nisam imao priliku da sa psihoterapeutkinjama koje su bile sagovornice u prethodnim intervjuima razgovaram o snovima. Prateći Vaš rad i pisanje, primijetio sam da su Vaše bilješke o snovima u geštaltu bile veoma čitane, a da je taj pristup kreativan i zanimljiv. Šta nam govore naši snovi i kako možemo razumjeti njihova značenja?

Rad na snovima zauzima posebno mesto u procesu psihoterapije. Sigmund Frojd je smatrao da su snovi carski put u nesvesno, pošto je uočio njihovo simboličko značenje, a Fric Perls (osnivač geštalt psihoterapije) je istakao njihov značaj za objedinjavanje otuđenih delova ličnosti i o snovima je govorio kao o carskom putu k integrisanosti ličnosti. Svi mi sanjamo, mada se neki ne sećaju svojih snova (neka istraživanja kažu da su u pitanju osobe koje su konformisti, inhibirani, imaju tendenciju ka samokontroli). San je poruka koju upućujemo samima sebi i govori nam nešto o našoj realnoj životnoj situaciji, pa je zato važno protumačiti ga.

 Naravno, ima i snova koji su „dnevni ostaci“, obrađuju dnevne događaje, i nisu od većeg značaja. Snovi su specifična tvorevina našeg uma i razlikuju se od „običnih“ misli. Jezik koji se koristi u snovima je jezik simbola. Simbol je nešto što stoji umesto nečeg drugog – u snovima naša se duševna stanja konkretizuju i odslikavaju putem kompleksa predstava koje ih predstavljaju na sintetičan i upečatljiv način. Međutim, ne postoje simboli čije bi značenje bilo strogo utvrđeno. Ono što je nekome simbol nečega, nekome drugom može da predstavlja nešto sasvim drugo (mada postoje i univerzalni simboli). U geštalt psihoterapiji se smatra da snevač najbolje može sam da protumači svoj san, terapeut mu samo pomaže u tome. Svaki deo sna predstavlja deo ličnosti koji je na neki način otuđen. San je projekcija, a svaki element sna je projekcija jednog dela ličnosti.

U jednom, meni jako dragom, Vašem tekstu kažete: „Nastavio je da bude sretan. Valjda je shvatio da je to najbolji način da pomogne nesrećnima.“ Čini mi se da je ovo što ste napisali izraz autentičnog pristupa iz humanizma, a kome pripada i geštalt psihoterapija. Kako graditi osjećanje sreće nakon gubitka, poraza, sloma, životne nesreće? To nas sve dotiče i zanima, te u konačnici dodiruje i sam smisao egzistencije.

Cilj psihoterapije nije pomoći nekome da bude sve vreme srećan. Ispunjen i kvalitetan život podrazumeva da dozvoljavamo sebi da osetimo svako moguće osećanje. Nema dobrih i loših osećanja, sva su dobra (mogu biti problematična samo ako su neadekvatna). Neka su neprijatna, kao što je, na primer, strah, tuga, ljutnja, ali i ona imaju svoju funkciju kao reakcija na određene životne okolnosti. Ako smo u nekoj opasnosti, dobro je da se uplašimo. Osećanje straha nam pomaže da se sklonimo iz opasne situacije. Ali, nepotrebno je i nije dobro živeti u stalnom strahu.

Potpuno je u redu i da ponekad tugujemo.

Posle nekog vremena ćemo prestati da budemo tužni, to je proces. Tuga koja prolazi je poput rane koja zarasta i pomalo svrbi – sve je manja, ali je ponekad osetimo takvim intenzitetom da dobijemo želju da plačemo kao kišni dan. I suze su u redu. Ljudska smo bića i osećanja nas pokreću u neprekidnom prilagođavanju životnim okolnostima. Takođe, ako se neko ponaša na način koji nam smeta, nanosi nam neku štetu, normalno je da reagujemo osećanjem ljutnje. Ta ljutnja je dobra jer nam služi da pokušamo da promenimo njegovo ponašanje koje nam smeta.

Kroz određeno ponašanje „istrošimo“ ljutnju. Uspeli ili neuspeli, nema potrebe da budemo duže ljuti, ako ne postoji način da promenimo njegovo ponašanje. Ali ako smo veoma dugo ljuti na nekoga i na to što je on radio, onda to nema toliko veze s njim, koliko s nama. Možemo da nastavimo da živimo ne zamućujući sebe osećanjem „podgrejane“ ljutnje. Možemo da gajimo osećanje sreće. Čovek ima čitav dijapazon osećanja, ali čak i kada ima neprijatna osećanja, može imati osećanje životne sreće. Možda paradoksalno, osećanje životne sreće postižemo dozvoljavajući sebi da osetimo svako osećanje. Pokušavajući da izbegnemo neprijatna osećanja, smanjujemo opseg svog emocionalnog doživljavanja. Ne osećamo strah, tugu, ljutnju, ali ne osećamo ni sreću i radost. Postižemo neku vrstu emotivne zaravnjenosti.

Preporučite nam nešto za čitanje…

Ne praktikujem da predlažem knjige za čitanje. Nekada sam to činila, i više puta sam se iznenadila kako je neka knjiga, koja je na mene izvršila duboki uticaj, nekog drugog ostavila potpuno ravnodušnim. Onda sam shvatila da su knjige koje su nam najznačajnije one koje korespondiraju s nekim našim unutrašnjim dešavanjima. One koje nam baš „legnu“. Malo sam eksperimentisala: otišla bih u neku knjižaru, biblioteku, razgledala knjige na policama kod prijatelja. Mašila bih se neke, otvorila je nasumice, i već po narativnom tonu, atmosferi, mogla sam da naslutim da li je ta knjiga za mene u tom trenutku ili ne. Možda jedina preporuka koju bih mogla da dam u vezi s čitanjem je: čitajte.

Čitajte knjige, najbolje u fizičkom obliku. Ima nešto u mirisu knjiga, u osećaju koji imamo dok listamo strane. Volite knjige, neko je svoju dušu pretočio u njih.

Isječak iz “Kako pripitomiti zebru”. Preuzeto sa FB stranice “KAKO pripitomiti ZEBRU”
*Naslovna fotografija preuzeta sa http://plezirmagazin.net/danijela-stojanovic-kontrapunkt/; Autorica fotografije: Milena Goševski

Najčitaniji tekstovi

Novo lice lokalne politike: Aldin Šalaka – pješački prelaz za osobe sa invaliditetom
To nisam ja, to je moj mobitel – Kako se probuditi i zaspati bez plavog svjetla ekrana
Željko Simeunić: Oštećenje vida kao kamen spoticanja na putu obrazovanja
Želim da mojom zemljom i dalje teku divlje rijeke
Kako do studentskog posla u Sarajevu?
Call centri: ZA ili PROTIV?
Studentski domovi u Sarajevu: Gdje su, kakvi su, kako se prijaviti?
GDJE OTIĆI: Planinarski domovi nadomak Sarajeva
Koji fakultet upisati – državni ili privatni?
Uslovi rada u trafikama: Znala sam se vratiti s kraja ulice kako bih otišla u toalet!
More Stories
Prnjavor svjedoči žrtvama patogenog ponašanja koje svi podržavamo