Prema studiji Perpetuum Mobile-a o upotrebi psihoaktivnih supstanci među mladima, čak 70 % mladih poznaje nekoga ko je koristio opojna sredstva, ili su ih i sami probali. Ono što je zabrinjavajuće jeste da se prve zloupotrebe ovih supstanci dešavaju u srednjoškolskim godinama, kada mnogi od nas žele biti „kul“, „u trendu“ ili pak „buntovnici“, te su skloni nizu aktivnosti koje se mogu pokazati samodestruktivnima a samo ne bi li se kako uklopili u društvo. Zabilježeni su i slučajevi zavisnosti koji su počinjali čak i prije 14 godine.
Vrijeme je da zavirimo iza paravana bosansko-hercegovačkog društva i pogledamo ono što se dugo skriva iza – problem zavisnosti i narkomanije. U tome će nam pomoći dr. Vlajko Panović, priznati klinički psiholog u našoj regiji. Dr. Panović godinama, pa i dekadama, istupa u javnosti hrabro govoreći o problemima s kojima se mladi susreću, o odrastanju, ulozi roditelja i porodice, obrazovanju, te o preprekama i izazovima s kojima se mnogi i u BIH susreću. Ipak, ti izazovi mogu biti riješeni. Ali, kako?
Problem odrastanja i „copy-paste“ generacije
Odrastanje predstavlja proces kroz koji svi prolaze dok ne dođu do stadijuma potpune, razvijene ličnosti. Ono je istovremeno prvi i najvažniji korak našeg formiranja, te period kada se mogu javiti i prvi problemi koji bi imali kasnije ozbiljnije posljedice.
Doktor Vlajko Panović upoznaje nas odmah na početku s problemom odrastanja danas:
„Mladi žive u velikim iskušenjima zahvaljujući nosačima informacija koje ekstremno bombarduju njihova čula, a oni često ne mogu da se odupru iskušenjima koja dolaze putem tih medija. Živimo u vremenu u kome je ponuđeno mnogo lošeg, ružnog, neprirodnog, nenormalnog, naopakog, nevaspitnog, agresivnog, prljavog, i pre svega kroz medije. Kao posledicu toga, imamo upravo ekstremno uzbuđenje koje mladi ne mogu da iskontrolišu pošto to uzbuđenje rađa anksioznost koja se kasnije, nažalost, najlakše gasi putem alkohola, putem narkotika, kocke, kladionice ili nekog drugog ekstremnog uzbuđenja. Zato je veoma važno da prepoznamo te zamke, bez obzira na generacijske razlike.“
Dr. Panović se osvrće i na to da on ne govori iz tog transgeneracijskog jaza, nego iz svog bogatog iskustva. On naglašava nepravilne cikluse dana i noći gdje mladi one najbolje, krucijalne supstance za funkcionisanje tijela troše danju kroz brze i velike amplitude života, ali ih ne regenerišu kada je to fiziološki predviđeno – noću.
„A da bih dočarao vašim čitaocima celu ovu priču, sada ću vam iskustveno reći da mladi koji su zamenili ritam dan i noć, znači, koji ne ležu na vreme, sutradan razvijaju sliku hroničnoga umora. Sliku koja liči ili ima primese depresije i koja se često tretira antidepresivima. A vrlo je lako vratiti se iz nje ako uspostavimo ponovo prirodni ritam. Ja ću vam sad nabrojati te simptome pa ćete videti. Dakle, osoba koja je zamenila taj ritam sutradan se budi, jedva se izvlači iz kreveta, mrzovoljna, usporena, neefikasna, slabe koncentracije, slabe motivacije, niskog praga tolerancije, na frustracije reaguje burno, bez povoda, a na mali povod neadekvatno. E, ono što se posle toga javlja jeste da bi mogao čovek da traje tog dana. Onda on mora da pribegava nekim stimulansima. I to su najčešće slatkiši, gazirani napici, energetski napici ili narkotici. I tu sada dolazimo do tog prostora zbog čega ljudi najčešće zloupotrebljavaju određene psihoaktivne supstance.“
Ali koji su razlozi za to? Zašto se dešava zloupotreba psihoaktivnih supstanci? Naš sagovornik ističe niz razloga. Onaj početni jeste da mi, mladi, često i nemamo osvješćenu činjenicu da se radi o zloupotrebi. Mi ne shvatamo naš sopstveni čin, to je samo „još jedna stvar“ koju radimo često u potrazi za stalnom zabavom. E, tu dr. Panović navodi drugi razlog – imitaciju ponašanja okoline u kojoj se rađa jedna „copy-paste“ generacija, kako on kaže, i pri čemu se ne teži autentičnosti ličnosti, razvoju naše originalnosti. Mi trčimo da oponašamo sredinu da ne bismo štrčali iz nje. I, onda, iako mi znamo da to nije prirodno, postajemo žrtve pritiska naše socijalne grupe.
„Tako se najčešće i počinje sa, pre svega, džointima, na žurkama, rođendanima. I onda tu mladi razmišljaju na sledeći način. Roditelji su govorili sve vreme da je droga smrt, a onda oni vide da njihovi prijatelji uzimaju džoint i smeju se, veseli su i vedri, razdragani. E tu onda pucaju te odbrane u čoveku. U raskoraku između roditeljskih prevara, iako droga jeste smrt, ali ne na taj način na koji su roditelji označili. Znači, tu popuštaju kočnice i deca se priklanjaju grupi. Tako počinje s prvim džointom i ono što je evidentno kod svih zavisnosti, dakle, kocke, kladionice, videoigara, boravka na društvenim mrežama. U početku se to uzima u maloj količini, ne često. Ali primetno je da se vremenom sve više skraćuje period između dva uzimanja, a povećava količina. Ovde mislim na hemijske supstance. Vremenom, čovek postaje zavistan, po principu čovek uzme drogu iz radoznalosti, iz zezanja, pritiska, iz nekog razloga, a koji najčešće nije osvešćen, nije racionalan. A onda, posle toga, droga traži drogu.“
Ova sintagma „droga traži drogu“ jeste i suštinska definicija zavisnosti koju nam daje dr. Panović. Iz „zezanja“, iz tog jednog džointa i komentara drugova „ma hajde, probaj, samo jedan“ i „šta će ti biti“ jeste mjesto gdje se lome koplja. Nažalost, prvi često postane drugi, treći, i uđemo u vrzino kolo zavisnosti. A, šta onda?
Ličnost zavisnika i odvikavanje
Na pitanje o tipologiji ličnosti osoba zavisnih od narkotika, doktor Vlajko Panović odgovara da se ne bi držao knjiške tipologije te daje komentar da su to najčešće osobe koje nemaju svoj stav, mišljenje, snagu – nedozrele osobe koje žive neurednim životom. Potom, zbog nedostatka odgovornog ponašanja i integriteta javlja se potreba za imitacijom okoline, često prouzrokovane i strahom. Ipak, dr. Panović nam naglašava da to nije jedan tip, tj. arhetip zavisnika, nego da je to, pre svega, spektar emocionalnih nezrelih ponašanja mladih koji baš zavisnošću žele nadoknaditi „nedozrelost u emocionalnoj sferi“. Doktor Vlajko se osvrće i na problem u vezama gdje imamo slučajeve da jedan partner želi postati spasilac drugog partnera koji je zavisnik. Njegov savjet je:
„Nemojte to raditi. Pustite to profesionalcima. Vama treba mladić ili devojka koji će pre svega da vas poštuju, uvažavaju, i da budete ravnopravni u smislu da vodite jedno drugo u pravcu radosti, uživanja, zadovoljstva, duhovnog usavršavanja, uzdizanja, a ne da se bavite terapijskim poslom. Odmah da vam kažem, nećete uspeti. Bar iz mog iskustva. Devedeset devet posto njih su propali zajedno s onim koga su pokušali spašavati.“
No, ne trebamo padati u beznađe. Prema riječima dr. Panovića, narkomanija je izlječiva. Potrebno je najprije osvijestiti mladu osobu uz pomoć porodice, prijatelja i izolovati je od grupe koja vrši pritisak. Ali, on nas i upozorava da trebamo biti oprezni kome dajemo povjerenje da liječi nekoga ko je naš član porodice, prijatelj:
„Postoje razne zajednice, privatnici, domovi zdravlja, specijalne institucije, crkvene institucije i neke sektaške, imate i njih, koji se bave odvikavanjem. Treba biti oprezan. Neki roditelji kažu: ‘Ma baš me briga, neka ide i u sektu, samo da se skine s droge’. Ja ne bih tako nikad preporučio.“
Dr. Panović dodaje da je krucijalno povjerenje i podrška u porodici, da nema galame, vike, prijetnje ili ucjena. Ipak, mnogi roditelji to rade iz sopstvenog straha i nemoći.
„Dakle, prva faza je dobrota i strpljenje. Otvoreni razgovor, podrška, ali i ono što je najvažnije, pomoć mladoj osobi da vrati prirodni ritam života – uz adekvatnu duhovnu ili emotivnu podršku, i naravno, gde treba, angažovanje psihoterapije ili medikamentozne podrške.“
Doktor Vlajko smatra da ovdje treba biti oprezan zato što imamo dosta rasprostranjenu takozvanu supstitucijsku terapiju u kojoj, on naglašava, treba izbjegavati lijekove za smirenje, ma kolika se javila izbezumljenost osobe tokom procesa „skidanja“.
Prevara na nivou mozga
Čuveni pisac Mark Tven je govorio: „Ništa lakše nego skinuti se s duvana. Ja sam to radio bar 300 puta dosad.“ Poznato je da onaj ko je zavistan od alkohola ili narkotika laže sebe, uključuje mehanizme takozvanog minimiziranja. Znači, ja to mogu kad hoću. Čak su skovali i određene žargonske kovanice tipa rekreativno drogiranje, ističe doktor Vlajko.
„Znači, uzimanje za vikend. Sportsko. Sve je to u stvari prevara na nivou mozga. Na nivou uma. Zato je važno da vi stavite da je jedina ispravna rečenica, kad su u pitanju narkotici, zloupotreba narkotika. Ali ne da napišete konzumiranje ili uživanje.“
I alkohol je definisan kao otrov. Otprilike jedna čašica žestokog pića ubija sto nervnih ćelija u mozgu. Takođe, i sve ostale psihoaktivne supstance štetno djeluju na mozak. Neke sporije, neke agresivnije, jače, odjednom, neke vremenom, objašnjava dokor Vlajko.
„Evo, na primer, ovi narkotici koji su definisani kao sintetika ili sintetičke droge, kao što su LSD, ekstazi, metamfetamini i ostali, su agresivni i bukvalno razaraju moždanu masu. Mozak devojke koja je zloupotrebljavala ekstazi je šupalj kao sir. Ja sam imao prilike u svom radu da posmatram magnetnu rezonancu jednog dečka koji je duvao lepak. I njegov mozak, iako je imao svega 14 godina, je ličio na mozak starca od 70, 80 godina. Tako da sigurno oštećuje mozak. Sad je pitanje samo brzine i nekih drugih faktora. Znajte, droga sigurno uništava.“
Ovim riječima dr. Panovića, konkretnim i jasnim riječima „znajte, droga sigurno uništava“, bismo mogli da i završimo ovaj tekst, ali i da se vratimo na njegov početak. Da mi, naši prijatelji ili porodica, naši roditelji – da svi priznamo da postoji problem koji često ne želimo svjesno priznati – problem zavisnosti.
Nakon toga se možemo posvetiti podršci, povjerenju, pomaganju, jer, uz sve to, zavisnost je izlječiva!
