СОЦ-ова борба за права ЛГБТИQ+ особа у здравственом сектору – И љекари питају шта је родна дисфорија

Пише: Рубина Ченгић

Али Хуремовић, син Динке Хуремовић, је особа рођена биолошки у женском сполу, односно при рођењу му је приписан женски спол. Када је био у пубертету, његови родитељи су схватили да је њихово дијете несретно и збуњено, да се догађа нешто лоше и да га „губе“, али нису знали шта је разлог томе. Када је имао 16 година, сугерисали су му да оде код психолога јер у породици нису налазили начин да разговарају. Сваки дан је био све несретнији.

У једном тренутку смо дошли у вакум и нисмо знали шта да радимо. Питали смо њега шта мисли ко би му могао помоћи и он је рекао да је истраживао на интернету, да је читао и да мисли да је лезбејка или можда чак трансполна особа, да је разговарао с неким момком из Загреба и да га је он упутио на Иву Жегуру у Загребу, клиничку психологињу и психотерапеуткињу. Након првог разговора с том докторицом он је био сасвим другачији – насмијан и дјеловао је задовољан. То је нама показало колико је важна стручна и сензибилна подршка, начин на који се обраћате тој дјеци, а посебно како одговарате на сва њихова питања и збуњеност. Докторка Жегура је и нама објаснила да се ради о родној дисфорији и шта је то, шта се догађа у организму и потом смо добили стручну медицинску подршку, и ми и наше дијете, а након тога нас је обасјало сунце јер смо коначно знали шта се догађа, прича Динка.

Било је то у децембру 2018. године. Али је имао 21 годину и након тога је кренуо у транзицију. Почетком 2022. године је прошао прву операцију, а прије тога је клинички психијатар, заједно с конзилијем љекара, потврдио дијагнозу докторке Жегура, потом је ендокринолог одредио хормонску терапију и онда је све кренуло својим редом.

Након „горње“ операције је потребан опоравак и редовне контроле током најмање шест мјесеци до годину дана и тек након тог периода је могуће радити „доње“ операције које су много компликованије и које је могуће урадити на више начина, с тим да свака особа у договору с љекарима бира методу, а од методе зависи колико ће времена за то бити потребно, колико операција или интервенција. Према Динкиним ријечима, „горња“ или операција груди траје два сата и није компликована, док је „доња“ знатно компликованија, али све особе с овом дијагнозом не пролазе потпуну транзицију – неко не жели све операције, неко се задржи на хормонској терапији или проведе само дјелимичну оперативну транзицију. У Босни и Херцеговини ни једна здравствена установа не ради ни једну од ових операција и сви заинтересовани морају ићи у иностранство, најближе у Србију, у Београд, а „горњу“ операцију раде и у Хрватској.

Динка упозорава да у Босни и Херцеговни постоји још један проблем за трансполне особе – несклад здравственог система и закона!

Закони о личном имену и једиственом матичном броју подразумијевају да је промјену спола у личним документима могуће направити тек након оперативне промјене спола што није у складу с потребама трансполних особа јер неки не желе да иду на операцију, што значи да не могу промијенити спол у документима. Али је већ успио промијенити име, али сада има проблем јер у закону не пише коју је документацију потребно доставити, ко издаје документацију о промјени спола и онда, када све то урадите ван БиХ, имате медицинску документацију коју систем у БиХ не препознаје, а у БиХ вам је нема ко издати. У разговору са заводима за здравствену заштиту су нам, напримјер, рекли да би рефундирали трошкове морају имати налаз конзилија, а ми немамо љекаре који раде с особама с овим дијагнозама и не можете имати конзилиј. Систем је прилично хаотичан и трансполне особе су, што се тиче здравствене заштите, невидљиве. Због тога смо сада у сарадњи са Сарајевским отвореним центром (СОЦ-ом), који пружа правну подршку у оваквим случајевима, покренули процес, прича Динка.

Каже да су имали срећу јер су срели докторку породичне медицине Азијаду Беганлић која им је пружила максималну подршку и показала вољу за учењем јер се први пут среће с дијагнозом коју је Али имао.

Алију је све ово психички тешко падало јер је свуда први с овом дијагнозом и долазио је у ситуацију да му постављају стотину питања на која не би требао одговарати – када рецимо иде да вади налазе пред одлазак у Загреб, доктори га питају зашто је дошао, зашто му требају налази и када он каже своју дијагнозу, они питају шта је то родна дисфорија. Нису се сусретали с тим раније и мислим да је Али прва трансполна особа у Тузли с којом су љекари имали контакт и он сваки пут има стрпљења и одговара, прича Динка,

Родна дисфорија или инконгруенција је неслагање родног и унутрашњег или свјесног идентитета. У Босни и Херцеговини не постоје никаква истраживања о броју особа које су покушале да промијене спол и одустале или којима је потребна прилагодба, није било тужби против државе овим поводом, а трансполне особе често бивају третиране као ментално обољеле или друштвено непожељне.

Депатологизација, и то на националном, односно државном нивоу мора бити приоритет, а породицама трансполних особа је потребна подршка у свим облицима, каже Лиам Исић, правник који је годинама активно укључен у заговарање људских права трансполних особа.

Иако закон од трансполних особа захтијева доказ о извршеној прилагодби спола, сама држава не нуди могућност медицинских захвата – нити има обучено медицинско особље, нити покрива трошкове прилагодбе спола урађене у неким другим државама у којима је таква процедура могућа. Посебне компликације изазива чињеница да закон препознаје родни идентитет искључиво кроз призму биолошких карактеристика. Проблеми настају када трансродне особе не желе или нису у прилици да прођу кроз операцију промјене спола, односно гениталну операцију, а на другачији начин не могу промијенити ознаку. Због тога се дешава да, напримјер, трансполни мушкарци који су на хормоналној терапији, извршили су хируршко уклањање груди, те су попримили секундарне сполне карактеристике мушкарца, односно изгледају као биолошки мушкарци, не могу промијенити ознаку из Ж у М. Законско непрепознавање рода у овом контексту ствара проблеме у свим сегментима живота трансполне особе који укључују давање докумената на показ, појашњава Исић.

Наглашава да је Еуропски суд за људска права правно непрепознавање рода, у различитим индивидуалним случајевима, означио као кршење права на приватни живот цијенећи да су то дискриминација и насиље који се рефлектују у различитим сферама живота и на различите начине: дискриминација и насиље у друштву, образовању, при запошљавању, неприхватање у породици, приступ сервисима у здравству јер не постоји медицинско особље едуковано за рад са трансполним особама, принудни разводи у случају прилагодбе спола, посебно у земљама гдје су дозвољени искључиво хетеросексуални бракови, угрожено ментално здравље, најчешће депресија и анксиозност, покушаји суицида…

Сарајевски отворени центар је организација цивилног друштва с два посебна фокуса у свом раду – људска права ЛГБТИQ+ особа и родна равноправност. С једне стране окупљају ЛГБТИQ+ заједницу и стварају јој сигуран простор, пружају услуге психолошког, правног и вршњачког савјетовања, а с друге раде директно с политичарима, јавном управом и представницима институција заговарајући промјене и побољшање пракси и прописа када су жене и ЛГБТИQ+ особе у питању. Проводе различита истраживања и мапирају податке који су темељ заговарачких активности, а кроз коалицију Иницијатива за мониторинг европских интеграција се труде да дјелују у свим процесима који се тичу приступа ЕУ, владавини права, демократији и људским правима.

Када говоримо о положају трансполних особа у БиХ, постоје двије кључне области у којима се у релативно кратком року може направити велики искорак. То су, с једне стране, питање здравствене заштите прилагођене потребама трансполних особа и покривања тих трошкова из фонда јавног здравственог осигурања и, с друге стране, промјена њихових личних докумената како би одговарали родном идентитету у којем живе. Велики дио активности фокусирано је на доносиоце релевантних одлука – министарства здравства, фондови здравственог осигурања, министарства унутрашњих послова – како би ово питање ријешили системски. Такођер, ту је рад са трансполним особама и њиховом дјецом, рад с медицинским стручњацима, покретање стратешких случајева пред судовима БиХ који се тичу људских права трансполних особа, информирање јавности и рад на борби и превенирању различитог третмана које трансполне особе доживљавају у разним сферама јавног и приватног живота због свог родног идентитета, појашњавају у СОЦ-у.

Наглашавају да је у БиХ родни идентитет као појам у БиХ препознат кроз Закон о забрани дискриминације, али и друге законе, те да закони у БиХ дају могућност промјене имена, ознаке спола и других особних података у документима, али уз недовољно јасну и у пракси рестриктивну процедуру.

Само особе које су извршиле потпуну промјену спола, дакле хормонску терапију, операцију груди и операцију сполних органа, могу направити измјене података о свом идентитету у личним документима тако да они одговарају њиховом родном идентитету, али то можете урадити само уз одређене папире међу које спада и медицинска документација, с тим да није јасно нити уједначено која је то документација, шта укључује, ко је тумачи и из тога произилазе различите ситуације. У једном случају је особи издат смртни лист у процедури промјене матичног броја како би добила нови. Такођер, органи у ФБиХ не признају јавне исправе Хрватске које се односе на промјену личних докумената по овом питању, па ћете имати ситуацију да особе с двојним држављанством имају два идентитета и двије различите ознаке спола у двије државе. Сви остали, они који не желе да се подвргну операцијама или су урадили неке, али не све кораке транзиције, дакле особе које су се подвргле хормонској терапији или су само извршиле операцију груди, присиљене су да им у личним документима стоји ознака биолошког спола који не одговара изгледу особе и личном имену. Посљедица тога су разне стигматизирајуће ситуације, нарушавање приватности особе или дискриминаторно понашање према њима сваки пут када буду легитимисани, покажу или негдје приложе своје личне документе, а таквих ситуација је у животу много и дешавају се релативно често, појашњавају у СОЦ-у и наглашавају да се овакве ситуације могу рјешавати само активним ангажовањем и радом с надлежним органима управе, али и покретањем управних спорова што јесте дуготрајно, али нуди потпуни одговор у оваквој ситуацији.

Како би ријешили овај несклад између живота и закона, из СОЦ-а, уз подршку УСАИД-овог Програма подршке заштити људских права ИНСПИРЕ, организују едукације и заговарачке састанке с представницима МУП-ова, министарстава здравства, фондова, завода здравственог осигурања и другима који су надлежни за рјешавање ових проблема или промјену амбијента и законодавства.

Ми радимо на креирању јасне, транспарентне и што инклузивније процедуре за промјену личних докумената, на креирању законских и институционалних могућности за покривање трошкова процедуре прилагодбе спола за држављане БиХ када иду у друге државе. Ускоро ћемо покренути и прве кораке к окупљању и иницирању формирања медицинског тима који би у будућности могао вршити овакве захвате у БиХ. Паралелно водимо и судске процесе који иду у смјеру судског утврђивања повреде права трансполних особа у БиХ, окупљамо родитеље и њихову транс-дјецу и створили смо у протеклих годину дана веома јаку заговарачку основу, али и међусобну подршку за сва питања везана за трансполне особе. Израдили смо и мапирали јасне кораке, компилирали све знање и праксе у сусједним државама као и најбоље стандарде у овој области које су лако примјењиве и у БиХ. Посебно су нам важне позитивне реакције службеника с којима смо радили у протеклом периоду, одлична сарадња с њима и с родитељима транс-дјеце, као и различите иницијативе и приједлози који су формирани, а који су веома конкретни и изводиви. До сада смо стекли савезнике и међу љекарима и међу медицинским експертима и представницима управе који су увелико одшкринули врата за пријеко потребне промјене на овом пољу, кажу у СОЦ-у.

Не крију да се, без обзира на све напоре које проводе, у посљедње вријеме све више говори и о неприхватљивим конверзивним терапијама којима су изложене ЛГБТИQ+ особе, неетичним и ненаучним праксама.

Иако имамо много информација, ми још увијек немамо комплетну слику шта се догађа на терену, али и оно што имамо је довољно за забринутост. Наша жеља је да ово питање дубински испитамо и добијемо што прецизније бројке, као и чињенице које ће нам бити база за конкретне кораке, а то би најприје било доношење закона којима ће се уредити дјелатност психолога и психотерапеута. У садашњој ситуацији свако може вршити такве услуге без икакве професионалне и етичке контроле. Надаље, одређене активности имају и елемент кривичних дјела што спада у дјелокруг правосуђа, али посебан проблем су вјерски службеници којима родитељи често одводе дјецу противно њиховој вољи, и оно што би у таквим случајевима било пресудно је разговор с вјерским заједницама за које је, нажалост, тешко очекивати да ће се десити, појашњавају у СОЦ-у.

Све ово је разлог да су насиље и страх од насиља, посебно насиље у породици и неразумијевање и одбацивање ЛГБТИQ+ особа од стране породице хронични проблеми припадника/ца ЛГБТИQ+ заједнице.

Они се сусрећу и с изазовима при запошљавању, унутар образовног система, нерегулисаним истосполним животним заједницама из чега произилазе разни економски и социјални проблеми, али и низ других. Ограничавање слободе изражавања и слободе окупљања и константно гурање ове скупине на маргину у невидљивост је такође свакодневна. Све ово онемогућава достојанствен живот. Јасно је да ЛГБТИQ+ особе нису једине у таквој позицији и да се различите друштвене скупине суочавају са сличним или истим изазовима и управо због тога је рјешавање њихових проблема универзални изазов, појашњавају у СОЦ-у и позивају сваку особу која се сусретне с оваквим или сличним питањима или је жртва дискриминације на основу свог родног идентитета да се јави Сарајевском отвореном центру за правно савјетовање, заступање, али и психотерапијску и вршњачку подршку.

И љекари све више говоре о проблемима ЛГБТИQ+ заједнице.

Наши највећи проблем су предрасуде с којима посматрамо све и свакога ко је другачији јер сама трансродност, трансполност и родна дисфорија дефиниране су као појава код које родни идентитет особе није у складу са сполно увјетованим традиционалним родним улогама. Такве особе подложне су стигматизацији, дискриминацији и злостављању због чега су веома склоне доживљавању психичких тегоба као што су депресија, анксиозност и покушаји суицида. За сада је наше законодавство препознало тек тај емоционални дио овог комплексног проблема, па је едуцирало мањи број здравствених радника који им пружа психолошку помоћ иако кроз разговор с корисницима добијамо информације да им та помоћ и није у потпуности од користи јер кадар треба додатно едуцирати, каже Амила Бећировић, иначе предсједница Љекарске коморе ФБиХ.

Сматра да је потребно више радити и на формирању савјетовалишта гдје би трансполне особе могле потражити стручну психолошку помоћ и уопће се осјећати сигурно, али им је прије свега потребан мултидисциплинарни приступ.

Да бисмо им могли понудити подршку кроз хируршке захвате промјене спола и слично, да би се и размишљало о проширењу услуга кроз заводе здравственог осигурања, морамо прво уредити правне прописе за лијечење ових особа, затим морамо имати едуциран кадар који би био у стању извршити те медицинске захвате. Федерално министарство здравства доноси план и програм специјализација и субспецијализација и одређује за које је то области у медицини неопходна доедукација на основу потреба које искажу здравствене установе, а не сами љекари. Тако да не мислим да су љекари затворени према овој заједници, само немају прилику да се доедуцирају како би им помогли. Зато је најважније да институције препознају трансполне особе, а имају медицинског основа да буду препознате јер се дијагноза налази у МКБ X, каже Бећировић. Подсјећа да у све ове активности треба укључити и педијатре и љекаре опће и породичне медицине јер појавност родне инконгруенције је чешћа код дјеце, него код одраслих и треба је на вријеме знати препознати и пружити подршку.

Требала би постојати и база података трансродних и трансполних особа како би одговорни у здравственом систему и владиним институцијама знали колико је то особа којима треба подршка и како би се напокон покренуле промјене. Треба едуцирати јавност, а не само здравствене стручњаке, радити на едукативним садржајима који ће омогућити да друштвена заједница прихвати такве особе, поручује др. Бећировић и наглашава да се сваки одговорни љекар ограђује од неприхватљивих конверзивних терапија и неетичних и ненаучних пракси.

У СОЦ-у пак цијене да законодавство и власт у БиХ више не разумије него што разумије потребе ЛГБТИQ+ особа.

Право по својој природи каска за развојем друштвених односа и њиховог разумијевања. Томе треба додати и претјерано конзервативан однос наше средине који ствари чини још споријим. Ипак, имамо и позитиван примјер – на нивоу БиХ је усвојен Акциони план за унапређење људских права и положаја ЛГБТИQ+ особа који су израдили домаћи органи и локални експерти уз помоћ организација цивилног друштва. Тај План препознаје и предвиђа активности и обавезе за све нивое власти и институције, и то показује да када има воље, има и разумијевања и акције. Права формула за бољи положај ЛГБТИQ+ особа је више професионализма, мање политике и све то уз транспарентност и стручност, кажу у СОЦ-у и наглашавају да сада много раде и с родитељима који се укључују у лобистичке активности с циљем да се промјене дешавају брже.

Родитељи и њихова ЛГБТИQ+ дјеца с којом радимо су они који праве напредак и то је од изузетног значаја за друштвену перцепцију, али и перцепцију доносиоца одлука јер грубе идеолошке позиције и политички ставови заиста отупе и губе на значају пред подршком и љубављу родитеља према свом дјетету. Онда и сва прича у вези с људским правима ЛГБТИQ+ особа добија нагласак на том људском елементу и много лакше погађа у суштину питања, а суштина је то да говоримо о једнаком приступу правима, једнаким шансама и достојанственом животу сваког појединца и појединке у бх. друштву без обзира на сексуалну оријентацију, родни идентитет и сполне карактеристике, појашњавају у СОЦ-у.

А Динка чека нове Алијеве операције које ће се опет десити у Београду и, у међувремену, заједно са СОЦ-ом, заговара промјене у здравственом систему и законској регулативи која се односи на лично име и лична документа. Вољела би да здравствене установе у БиХ позову љекаре из Београда да у Сарајеву раде операције и преносе знање овдашњим љекарима. Присјећа се да јој је у почетку било страшно јер нису знали коме да се обрате.

У првом моменту је Алијева дијагноза за нас била страшна спознаја јер немамо с ким разговарати, сами смо били, али онда, с обзиром да сам била активна у невладином сектору, сам се сјетила да има много удружења која се баве различитим питањима, и почела сам да тражим. Да нема тог невладиног сектора, ми бисмо били стотину година уназађени и било би далеко горе. Једноставно сам на интернету укуцала трансполност у БиХ и на моју велику срећу појавио ми се СОЦ и послала сам им писмо, једноставно написала ко сам, шта је мој проблем, да моје дијете мисли да је трансполно и да ми треба помоћ, информација, разговор… Од тада је то кренуло. Позвали су ме на једну радионицу на којој је био ендокринолог из Загреба и ендокринолози из БиХ, троје из Сарајева иако их је било позвано много више, и тај сусрет је био застрашујући, али и позитивно искуство јер сам слушала ту докторицу која дивно ради с дјецом у Загребу и онда сам схватила имају позитивна искуства, да моје дијете није једино, да се то дешава, да су то само ствари о којима се у БиХ не прича, али се дешава, чак и у мојој Тузли. Сада знамо да Али није једина трансполна особа у Тузли, било их је и прије, а мени је та спознаја била потребна и била је релаксирајућа, спремила ме на све што се касније дешавало – и Загреб и докторицу Жегуру… Јако ми је помогло и када сам чула мајку чији је син прошао цијелу транзицију – мени се све отворило, све сам схватила јер највећи је страх од тих операција и крајњег исхода, функције организма, али када је она мени то све описала и рекла да све савршено функционише и када сам видјела њеног сина који је диван, знала сам да ће и код нас све бити добро. Данас смо и муж и ја спремни да говоримо јавно, појављују се и други родитељи, и сада, ако се неко нађе у истој ситуацији као ја и обрате се СОЦ-у – они их упуте на нас и вјерујем да то помаже, каже Динка.

Иначе, Али је прихватио њену спремност да јавно говори о родитељском искуству, да су се у почетку договарали шта ће говорити она, а шта он, али да су им много помогле СОЦ-ове живе библиотеке у којима је она говорила о искуству мајке, а Али о свом интимном искуству и људи су добро реаговали на њихову причу.

Другачије је када се мајка заузме за своје дијете, тешко ће ко кренути на мајку, истиче Динка и присјећа се да је људима изван породице о Алијевој трансформацији почела говорити тек када је она то сасвим прихватила и да јој је било најтеже рећи својим родитељима.

Нисам имала проблем с реакцијама пријатеља, била сам спремна да одустанем од сваког од њих ко покаже неразумијевање јер мени је моје дијете најважније, без свих других могу, а без њега не могу, али моји родитељи су били стари и бринула сам се како ће реаговати. Изненадили су ме позитивно – мама је била узбуђена и кренула је да претражује породично стабло да види у ком је кољену био неко чудан, а отац који је тада већ имао деменцију, па су ми говорили да му не објашњавам, је одмах све схватио и питао је да ли ја сада имам два сина и када сам рекла да имам, рекао је да је то сигурно Алију било тешко и ту сам схватила да је њему све јасно. И Алију увијек наглашавам да људи из незнања ружно реагују и да само треба да се смири и стрпи да им објасни јер у 95 посто случајева људи желе да буду добри, прича Динка и наглашава да као породица нису имали ружних реакција и искустава, а да их не занима ако им неко нешто прича иза леђа.