Dragi/e psiholjupci,
nastavljamo dalje s našom malom i skromnom edukacijom o mentalnom zdravlju kroz vaša sjajna i inspirišuća pitanja i moje odgovore.
Odlučio sam da vam u narednom periodu napišem par tekstova o psihoterapiji: odakle uopšte ta nauka o „duši“ i umijeće „liječenja razgovorom“, koji sve „pravci i škole“ nam stoje na raspolaganju i šta svaki od njih nudi, koliko traje taj proces i šta možemo da očekujemo od psihoterapije. Često se u svojim odgovorima referišem na razne psihoterapijske pravce, te vam i taj metod rado preporučujem kada je u pitanju rad na sebi, te osjećam potrebu da vam sve to ukratko predstavim.
Pišite mi i dalje, tu sam za vas!
Iskreno vaš,
Ognjen Pjano, psiholog
Pitanje broj 39:
„Zdravo! Mnogo sam zahvalna što izdvajate svoje vrijeme za nas, moje pitanje je kako pobijediti komplekse i kako prihvatiti sebe? Odgovori poput da smo svi pojedinci i unikat ne pomažu. Hvala na odgovoru!“
Odgovor:
Pozdrav! Zapravo, tvoje pitanje jeste krajnji cilj u psihoterapijskom procesu: prihvatiti sebe sa svim vrlinama, manama, emocionalnim stanjima, prethodnom istorijom odrastanja i razvoja. Razumijem da ovakvi odgovori, poput ovih što si napisala, ne smiruju naše unutrašnje konflikte, pa ću se potruditi da ti dam odgovor iz drugačije perspektive. Samoprihvatanje je jedan kontinuirani proces. Obično se susrećemo s tim na psihoterapiji kad ljudi ne mogu da prihvate svoje greške, te često idealna slika kojoj pojedinac teži jeste nepogrešivost. Međutim, realno je da svi griješimo i da niko nije savršen, da su naši koraci drugačiji od ostalih, da imamo svoj put i sl. Jedan podsjetnik koji je koristan kada je u pitanju koračanje na putu samoprihvatanja jeste da svoje ponašanje, postupke, misli i emocije ne izjednačavamo sa sopstvenim bićem. To ako smo pogriješili nikako ne znači da smo loša osoba. Uvijek možemo zauzeti kritički stav prema svojim postupcima, ponašanju, mislima i emocijama, ali ne i u odnosu na sebe kao cjelokupno biće.
Takođe, možemo da govorimo i o drugoj vrsti kompleksa (fizički, intelektualni) i slično. Međutim, često iza toga stoje neka iracionalna uvjerenja koja nas sabotiraju. Psihoterapija nudi siguran proces u istraživanju odakle dolaze naši kompleksi, da li su i od koga nametnuti, da li su realni i kako prihvatiti sebe sa svim vrlinama i manama! Najkonkretniji odgovor možeš dobiti iskustvom rada na sebi – u psihoterapiji. O tome šta je to psihoterapija, pisaću u narednim tekstovima. Sretno!
Pitanje broj 40:
„Pozdrav, imam problem koji već pomalo uništava moj život, a ja nikako ne znam kako da ga riješim. Smatram se obrazovanom osobom (magistrirala sam vani), ali vrteći se ukrug ne uspijevam u svojim karijernim naporima. Problem br. 1 – jako puno stvari me interesuje i konstantno tragam za novitetima kao ovisnik, neke nove stvari, znanja i saznanja, bez mogućnosti odnosno želje da se fokusiram na samo jednu jedinu stvar, dovedem je do savršenstva i zaposlim se u toj branši i budem uspješna. Dešava se to otprilike ovako: pošto već duže vrijeme nemam šansu da radim baš u toj branši koju sam studirala, nađem nešto drugo što me zainteresovalo. Mjesec-dva vrtim se oko toga, onda ide treće, i eto dosad sam to uspjela, vrtiti se uglavnom između tog drugog i trećeg (prvu opciju sam eliminisala). Sada, nakon što sam par godina radila kao četvrto, pokušavam sebi naći priliku jer ne želim to više nastavljati. I krenem da se prijavim za ovu drugu opciju, naiđem na konkurs za posao itd., međutim, odem na taj razgovor i žena prozre moju neodlučnost. Ne znam joj reći zašto sam se odlučila za drugu opciju. Jer, nisam se odlučila, aktuelne su mi obje opcije. Ne znam kako da se odlučim kad svako malo preklackam na drugu. I vrtim se tako ukrug već duže vrijeme, a vrijeme prolazi i ne postižem ništa… Pokušavala sam da nasumično odaberem jedno i samo guram, ali pokleknem. Ne znam zašto, kako, niti zašto mi je tako teško odlučiti se za jednu stvar ali me to smori i uništi me… Možete li mi reći kako da pomognem sebi jer ja zaista više ne znam… Hvala!“
Odgovor:
Pozdrav draga! Razumijem tvoju neodlučnost i vjerujem da više opcija stvara „zbrku“. Da li su studije koje si završila ono u čemu si odlična, a nemaš priliku da se s istim baviš? Naravno, treba da redefinišemo svoju listu prioriteta: „Šta je ono u čemu sam stvarno dobar/dobra i šta me zapravo čini srećnim/srećnom?“ Kad provedeš četiri do pet sati čitajući o tome što te interesuje, a nemaš osjećaj da je toliko prošlo, onda je to ono u čemu zapravo uživaš i što ti stvara osjećaj zadovoljstva, kontinuiteta. Kažeš da nemaš želju da se fokusiraš na jedno, a šta je to što ti donose različiti poslovi i aktivnosti? Da li postoji mogućnost da više opcija spojiš u jednu ili da neke od opcija uključiš u svoj hobi? Koji od poslova nudi najviše različitih i svestranih stvari? Ovo su neka od pitanja koja možeš sebi da postaviš, pa da mi pišeš ponovo!
Možda ti tvoja „neodlučnost“ govori da trebaš da se vratiš svojoj profesiji koju si prvobitno odabrala; čim si završila fakultet znači da si imala neki kontinuum, zainteresovanost, posvećenost. Možeš da staviš na papir koja od tih opcija ima najviše mogućnosti da se ostvari, koja zadovoljava tvoju svestranost, sklonost k većem broju aktivnosti. Da li neka od tih opcija može postati hobi?
Ukoliko tvoja neodlučnost potraje duže vrijeme, moj savjet je da potražiš pomoć psihologa/psihoterapeuta jer iza stanja neodlučnosti može da postoji problem neke druge prirode, a do koga bi mogla da dođeš u procesu istraživanja svog unutrašnjeg svijeta! Piši mi i dalje ukoliko želiš, tu sam za tebe!
