У организацији Центра за критичко мишљењеи портала тачно.нет, по други пут је организирана Школа критичког мишљењачији су основни циљеви стварање демократских вриједности, слобода говора, критичко мишљење, идеја праведности и једнакости те заштита људских права. Сами назив ме је заинтригирао. Одувијек ми се некако чинило издвајати се од масе друштва, тачније људи окованих традицијом и конзервативношћу, имати фатум, то јест злокобну судбину. Још већа сте им пријетња ако размишљате „својом главом“, како се то воли рећи у нашој земљи. Још ако сте спремни на подвиг, ни мање ни више ви сте један обични одметник државе. Вашим рођењем у БиХ сте предодређени животу у култури необразованих и мору дезинформација. Самим тиме, право знање кронично нестаје. Желећи да самом себи одговорим на питање како скренути лијево кад већина иде само десно пријавио сам се на ову школу.
Почетно предавање у које нас је увео Драго Бојић, босански фрањевац и бивши уредник магазина „Свјетло ријечи“, бавило се темом „Критичко мишљење као темељ људског битисања“. На идућем предавању посјетио нас је Нерзук Ћурак – доктор политичких знаности, публицист, мировни активист – који је говорио о томе како се критичким мишљењем можемо суочити с прошлошћу и изградити стабилан мир. Треће предавање је одржала Ђурђица Чилић, професорица на Катедри за пољски језик и књижевност на Филозофском факултету у Загребу. Она је о критичком мишљењу говорила кроз поезију Цзеслаwа Милосза, Збигниеwа Херберта те Wисłаwе Сзyмборске. Есад Бајтал, доктор знаности, социолог, публицист, одржао је идуће предавање у којем је говорио о психолошким аспектима критичког мишљења и конформизму. Задње предавање у циклусу је одржао Драган Марковина, хрватски повјесничар, колумнист, публицист, заокруживши први дио Школе критичког мишљења темом „Антифашизам као цивилизацијска вриједност“.
У овом тексту бих волио казати нешто својим вршњацима о критичком мишљењу и најважнијим стварима које сам научио на овој школи.
Развој критичког мишљења огледа се понајвише у опажању што је одговорна грађанска геста. Критички врједновати значи створити јаки аргументирани низ чињеница које бришу све полемике. Једино право оружје које желите посједовати у тој прилици је знање.
Са знањем улијевате страх у кости свима који гледају живот само кроз једну призму.
Такођер, у све треба сумњати и све треба провјерити. Поготово ауторитете којима вјерујемо беспоговорно; родитеље, наставнике, политичаре, вјерске службенике. Све њих требамо отворено и слободно питати у вези било какве недоумице и нејасноће. Ствари не треба прихватати тек тако, само јер нам је неко рекао. Не треба никоме беспоговорно вјеровати на ријеч. Важно је користити се здравим разумом, логиком, знањем и не стидјети се питати те довести у питање и неке од највећих истина како бисмо били сигурни да заиста вриједи цијели овај живот подредити њима.
Некоћ је Ницхита Стăнесцу, румуњски пјесник, рекао: „Страх је неостварени облик радозналости.“ Водећи се према цитату Стăнесцу-а, с правом се можемо питати што би било критичко мишљење без радозналости?!
Радозналост је један од најважнијих доказа да критички промишљате.
Нажалост, још од малих ногу радозналост код нас није његована – ни у школи нити код куће. Критичко мишљење треба што више бити ангажирано у изградњи будућности. Гдје другдје манипулирати и очекивати најбоље резултате већ у образовном суставу. Због доминирајуће три етносоцијалне политизиране структуре постоји такав схематски приступ учења и предавања који се није мијењао деценијама. Стога, принцип факултета и осталих одгојно-образовних институција дјелује хијерархијски и надасве милитаристички, у којем смо ми студенти или ученици такорећи климачи глава скројени да шутимо и трпимо, па шта буде. Кроз цијели образовни тијек учени смо шутјети како смо и навикли од стране репресивних снага. Други случај који трује младе људе су мрље прошлости ове државе која се жели преносити на новије генерације. Те мрље прошлости се односе на 90-е године када већином те генерације нису биле рођене, но због интереса те већинепропагирају ратне идеале који су агенс за политичке апарате. Парадокс цијеле ситуације међу нама младима, али и опћенито, је та иницијатива за промјене која је недостатна, но занимљиво је како су сви пуни елана када треба „ратовати“ на друштвеним мрежама као најугледнији интелектуалци. Копамо ли сами себи ту јаму или нам је заиста други копају?
У чему је заиста кључ безнађа те мртве точке на којој ми млади цупкамо годинама? Највећи проблем с којим се сусрећемо је, дакако, националистички поглед и начин мишљења. Умјесто да се дичимо разноликостима међу нама у БиХ, ми гледамо с киме пијемо каву, с ким кафу, а с ким кахву. Стварамо беспотребни јаз према онима који носе друкчије име и презиме од нас. Национализам ни у којем смислу не може бити оправдан нити би требао бити. Има ли ригорознијег мишљења од национализма? Такођер, народи у БиХ не живе аутентично јер слијепо вјерују конформизму. „Немој дират’, знаш да ми нисмо научили на то!“ – фраза коју можете често чути, али и много сличних – управо из незнања и несигурности (ако се може назвати тако). Страх од непознатог и новог иде уз конформизам јер се управо тако и дефинира. Ако не идете уз контекст оут оф тхе боx, онда сте конформист и прихваћате све оно што је „уобичајено“.
Једини начин како „побјећи“ од свих ових недаћа којима смо окружени је управо критички размишљати. Не дозволимо да мраквлада нашим умовима, већ напротив дозволимо тој свјетлости да нас одведе до нових сазнања. Пружимо руку свему ономе што нам је страно и ново како би сутрашњи дани били бољи од јучерашњег.
Насловна фотографија: тацно.нет
Имаш причу за Карике?
Постани дио наше дописничке екипе.
