SPOILER: tekst neće biti pljuvanje privatnih fakulteta kao što ste vjerovano navikli čitati ili gledati neke parodije po netu. To je glavni plot twist priče. Malo je čudna priča, ono, kao u Shutter Islandu, živiš u zabludi da nisi lud. Zato ću ja pokušati da je učinim malo jednostavnijem, da iznesem razloge zašto izabrati privatni fakultet za nastavak vašeg školovanja. Sve što budete čitali jeste rezultat razgovora sa studentima 5 privatnih fakulteta koji su bili studenti državnog, Neki su se prebacili poslije prvog semestra, neki poslije 10 padanja „Rima“ (Rimsko pravo).
Ima tu i anatomija, algebri, boga oca. A ima i moj kolega koji se kao apsolvent prava prebacio sa državnog na privatni. Mnogi bi rekli budala – ja bih rekao genije! Vama što upisujete i što krećete na novo putovanje koje će vas zasigurno promijeniti će možda tekst izgledati čudno, ali onima koji već studiraju mnoge će stvari biti poznate. Ima tu i mog iskustva uključenog.
Volio bih da ovaj tekst posluži onima koji se dvoume koji fakultet upisati, kao i onima koji se nalaze na raskrnici, onima koji su zabagovali, zabetonirali na nekom ispitu druge ili treće godine kod nekog ultra zajebanog profesora, koji ništa sem knjige u životu nije vidio.
Pa, da krenemo.
1. Ne tretiraju vas kao stoku!
Vi ste brojka! Another brick in the wall – bar za „TETE“ iz studentske službe.
„Šta hoćeš ti?“, kaže teta.
„Treba mi potvrda mojih ocjena“
„Joj, ne primamo to danas. Ali, hajde, ostavi tu, pa ćemo ti mi završiti. Ček, sekretar mora da ovjeri. Idi vidi ima li ga u kancelariji“
Naravno, sekretara nema u kancelariji. Pobogu, zašto bi bio na radnom mjestu.
„Bio sam gore, nema sekretara.“
„Hajde dođi ti sljedeće sedmice“.
Dođeš. Opet ga nema.
I tako godinama, ovo je light verzija priče. Ne dao bog da treba da predate za stipendiju neke papire.
„Nisam gubio stvari na administrativne gluposti, privatni fakulteti su jednostavno više user-friendly“, kaže Boris, koji je nakon 4 godine promijenio fakultete.
Takav je odnos od čistačice do dekana, rektora. Zamoli nešto, pitaj, džaba. Ne reaguju jednostavno, arogancija poprilično velika. Vjerovatno jer znaju da se posao u državnoj instituciji ne gubi lako.
Ima ovdje karikiranja, naravno. Ali vjerujte, vaše ljudsko pravo na dostojanstvo garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima će često biti prekršeno. Nema toga na privatnim fakultetima, vi ste zaista kolega. Obraćaju se sa poštovanjem prema vama, sa razumijevanjem. O akademskih 15 minuta kašnjenja i da ne govorim, Kao što je moj profesor rekao na drugoj godini:“Kako može biti akademskih 15 minuta kašnjenja. Pa to je oksimoron. Akademski je doći na vrijeme“.
Vjerujte, ovakve sitnice znače mnogo, jer se nakupe. Jer pomjeraju predavanja, lokacije, pa odu na sastanke odbora, jer su hvala bogu svi po parlamentima nekim i radnim grupama za izradu nacrta zakona bla bla.
To će dovesti do toga da provodite dane na faksu. Od 8 do 20 h, sa besmislenim pauzama i organizacijama. A vi samo želite normalan, korektan odnos. Ništa fensi, nego kada pošalješ email da ti neko odgovori.
WARNING: Do not try to email your professor!
Bolonjski sistem je suštinski zasnovan na radu profesor – student, manje grupe. Da, kad sam bio brucoš, 500 nas bilo. Pola hiljade, čovječe. Ono, bolonjska poligamija na top nivou. A vjerujte, vi ćete željeti da diskutujete o nekoj temi, da se konsultujete. A konsultacije su jednom sedmično, recimo srijedom poslije predavanja od 14-15 h. To je takozvana LOOPHOLE. Kao u filmovima kada imate one portale za paralelne univerzume što se otvore samo jednom u sto godinama, pa ako uletite, uletile. Onda odete do asistenta kada nema profesora. To vam je amaterska greška. Jer ego jednog asistenta vam je poput Kineskog zida, znači iz svemira se vidi. „Niko, nikooo…kao ja! „ – što bi Šarlo Akrobata rekao.
Na greškama se uči, no, idemo dalje.
2. Nastavni plan i program nije iz doba Gilgameša
Zašto je nastavni plan i program najvažnija stvar na fakultetu?
Valjda je poenta da dođemo do znanja, je li tako. Ono, da naučiš nešto raditi. Učiš iz knjiga i iz praktičnog rada. E, knjige su iste od TITA, samo je novo izdanje. Malo copy-paste se neki novi ubacio, pasus, dva, čisto da bude 152.izmijenjeno izdanje.
Nastavni program je prenatrpan i nekoherentan.
Imao sam priliku da pričam sa studentima i evropskih i američkih univerziteta. Kada čuju koliko predmeta mi istovremeno učimo, ne mogu vjerovati. Kod njih to ide par obaveznih i ostalo prema sferi interesovanja, jer ne možeš sve znat iz prava, ekonomije, medicine. Nećeš se baviti svim oblastima, nemoguće je.
A naši trpaju li trpaju. Spavaš li mirno, ministre!
Informacije u udžbenicima su uglavnom zasterjele i sa previše detalja koji ničemu ne služe. Sa milion podjela, stanovišta a bez ijednog primjera. To je zato jer se plagiranje kod nas smatra normalnim, standardnim. Problem je što je na vama da reprodukujete recimo 600 stranica gluposti. Ok, uglavnom gluposti, ima i koja pametna ako su odlučili ukrasti od nekih stručnjaka ex Yu.
Od vas će se tražiti uglavnom recitacija, lagano.
„Kolega, to je tačno. Ali koja je račno riječ navedena u knjizi?“.
U tom trenutku ide unutrašnji monolog: „Joj, knjigu nisam ni takao. Ali ima negdje u skripti“
WARNING NO 2: Nikad ne spominjati skriptu pred profesorom. Nikad!
Znate, nakupi se gradiva, pogotovo na tzv „štreberskim“ fakultetima, pa ta nabrajanja jednostavno nisu zanimljiva. Fali par giga memorije.
Ajnštajn je davno rekao: „ Ne pamtim ništa što mogu naći u knjigama. Ništa – nijedan broj, nijednu formulu koja je već zapisana – to je besmisleno“. Ta će Ajnštajn, ta on zna.
Ogromna prednost privatnih fakulteta jesu udžbenici koji su zaista pisani za određenu oblast i za praktičan rad. Koji su modernizovani, update-ovani. Dobijate informacije koje su vam zaista potrebne. I od vas se traži da ih razumijete. I upotrijebite.
Takođe, na privatnim fakultetima se ogroman naglasak daje vježbama, tj. praktičnom radu sa studentima. To nije moguće sa ogromnim grupama, koje su na državnim fakultetima.
Možda ste primjetili da privatni fakulteti angažuju profesore i asistente koji zaista rade u praksi. Znači, imaju iskustvo koje će prenijeti na vas. Vjerujte, to najviše znači, jer teorija ne pomaže mnogo u real – life situacijama.
3. Adaptiranost tržištu rada
„Pratite svoju strast. A ako se ona ne podudara sa normama kapitalističkog društva, jebiga„
Meme koji kruži netom već dugo. I suštinski jeste to tako. Ako već upisujete nešto, budite svjesni da ćete raditi u toj oblasti. Znači, treba da dobro razmislite hoće li to što budete učili biti primjenjivo na trenutnom tržištu.
Privatni fakulteti su proizvod sistema koji traži profit, koji se modifikuje prema tokovima tržišta. Zato u njihovoj ponudi ćete naći audio i video produkciju, režiju (koju je nemoguće upisati na državnom), glumu, menadžment koji svi pljuju, a koliko vidim svaka jača kompanija traži osobu da vodi odjel, tim ili čitav ogranak. Da ne govorim o programiranju, grafičkom dizajnu, marketingu. Ako i nekim čudom to postoji na državnim fakultetima u Bosni i Hercegovini zasigurno nije adekvatno znanje koje vam se nudi.
Ono što sam i sam naučio tokom tih godina, a i koji su mi moji sagovornici više puta ponovili, jeste jedno pitanje – da li bi ti zaposlio osobu koja zna da radi i ima entuzijam ili ne?
Svodi se na to – konkretno znanje.
Pa ne učimo pobogu zbog diplome, nego zbog znanja. Ha, ha – dobro, da se ne lažemo i zbog diplome.To je trik, neće vam ta diploma ništa značiti u budućnosti. Poješće vas tržište, već jede.
Na privatnim fakultetima ćete naići na prakse i projekte već na prvoj, drugoj godini. Razvićete mrežu ljudi, kontakata. Imaćete svoju alumni bazu koja je zaista umrežena i može vam pomoći.
Jer pazite – privatni fakulteti žive od profita, a ako se njihovi diplomci ne zapošljavaju i ne integrišu na tržište rada, neće biti novca, zar ne. Prepoznajte to!
Ovo su tri razloga zašto treba da upišite privatni, a ne državni fakultet u Bosni i Hercegovini. Znam da oni klikbajt naslovi uglavnom pišu 5 razloga za ovo, 10 za ono, ali tri su vam dovoljno, i previše. O vašoj budućnosti se radi.
Posljednja scena „Shutter Islanda“ jeste kada Leonardo DiCaprio pita onog crnog, frćkavog suštinsko pitanje.
„Da li je bolje živjeti u zabludi i da ti bude fino ili suočiti se sa realnošću koja možda nije toliko lijepa?“
Tako je i u ovom slučaju. Možete pljuvati privatne fakultete, ali, sorry, tržište nameće uslove i tržište vas plaća.
Zato ne budite Leo, ne budite ludi – upišite privatni fakultet.
Apsolvent državnog
*Tekst se odnosi na generalnu komparativnu sliku privatnih i državnih fakulteta. Naravno, postoje izuzeci na obje strane, te dobri i loši primjeri. Humor i satira included.
