Kao i svake druge noći, sjedio je za svojim radnim stolom neumorno pretražujući još jednu web stranicu. Listao je i listao, ne nalazeći niti na jednoj ono što mu treba. Ili su obrve preblizu, ili joj nos natkriva usne, a u najgorem slučaju uopće nema koštanu osnovu brade. Bez obzira na sve, nije odustajao.
Dževad Semanić živio je u malom selu kraj Velike Kladuše. Bio je razigrano i drago dijete koje je rijetko kad razmišljalo o svojoj budućnosti. Tako mu je i proletjelo prvih dvadeset godina života koje su naglo stale i ostavile ga sa tri razreda keramičke i jedva položenim vozačkim ispitom. Ono što su mu najviše zamjerali je što još nije zasnovao porodicu. Roditelji su već bili spremni odreći se svog petorođenog dječaka, ali ih je jednog jutra došao zamoliti da mu ipak pruže još jednu šansu. Razuvjerile su ih nove tehnologije koje su omogućavale lakše upoznavanje potencijalnih supružnica ili kako ih je on nazvao “dejting sajts”.
“Samo nek je muslimanka”, govorili su sa odobravanjem.
Svakog jutra kad bi se spustio iz svoje sobe da ispije kahvu sa svojim roditeljima, upitali bi ga: “Sine, ima li šta?”
“Ma ništa, mama”, odgovarao bi tužno.
“Neka, daće bog.”
Nakon iscrpnih tjedan dana potrage, već je počeo gubiti nadu. Ali, onda se sjetio nekog od koga bi mogao zatražiti pomoć.
Samed Semanić, zvani Dićo, poznaje Dževada još otkad su skupa šutali čepove po parku. Sada već, mashallah, dvadesetogodišnjak, oženjen, troje djece, radi kod oca u bravariji. Golf dvojka parkiran mu je ispred gradilišta gdje polako raste njegova nova kuća.
“Mala, peti razred, sve petice, a mali još haman što nije kren’o u školu.”
“Boga mi, dobar si ti. Ali, Dićo, brete, pomagaj.”
To je rečenica koju je najviše puta čuo u životu jer je Dićo bio najbolji.
“Reci Dževade, sine, šta te muči?”
“Eh, šta me muči. Saću ja tebi reći šta mene muči.” I onda mu je rekao šta ga muči. Dićo ga je slušao očima punim razumijevanja.
“Eh, moj ti Dževadu, kasam ja ikad prolazijo i bijo u tim situacijama đe si i ti sad i oskud ti sad prolaziš. Al bogam, meni da nije moje Mensure, jebla ona glavu svoju, ja ne znam šta bi, matere mi.”
“Jelde. Đe si ti nju pozno ikako?”
“Ma rodica moja Mensura Semanić, dolazila ona kod nas na roštilj vajik. U mene otac kaže bil se ženio. Reko bi, što da ne bi.”
“Pa nijel to ondak da ne valja tako kad se rod za rod bide?”
“Ma ovo je ko fol neki daljnji rod.”
“Ma de?”
“Pa da, u mene mati i u nje mati su stričevke, a moj otac i njen otac bili skupa u vojsci i tako. Nego, Dževade, ti si ovo već tražijo sve, ha?”
“Jesam, Dićo, brete, nijedna ne valja.”
“Kako ne valja, brete? Nisi ti to dobro. Haj pa ćemo skupa nas dva proći to sade.”
“Ma vjeruj ti meni, Dićo, nema ovdak ništa dobro. Jedino ako ti imaš nekih novih izvora?.”
“Jesil gledo ovo, hani.”
Iz torbe koju je ponio sa sobom izvadio je debelu knjigu, već izlizanu od redovnog korištenja. Sličila je na telefonski imenik. Sa strane je imala tragove ljepila koji su ukazivali na to da su se stalno dodavale nove stranice.
“Uh, Dićo, đe nađe to, matere ti?”
“Šut, brete, ovo sam ukro od sina, on je u tim godinama sad.”
“Nije li tebi mali mlad čudo za tega?”
“U mene mala, bogam, pravo valjana.”
“Mashallah. Nego kako se zove tačno ota knjiga, Dićo?”
“Aha, ovo ti je katalog ‘Cure iz Bosanske krajine’ ili, kako mi u narodu zovemo ovu ecinklonpendiju, ‘Udavače’. Tu ti one pošalju slike svoje i podatke i onda ti sebi moreš pronaći za oženti.”
“Aha, pa to je ko papirna verzija Tindera.”
“Čega?”
“Ma ono na kompjutoru đe se traže ženske.”
“Pa jes, al ovde moreš podvlačiti flomasterom.”
Dževad je uzeo knjigu. Imao je osjećaj da je to nešto što želi držati u rukama cijeli život. Beskraj mladih djevojaka.
“Šta je ovo matere ti?”
“Što šta je?”
“Gabor do gabora.”
“De, nemoj tako. Vidiš ti. Bideš ti tako izbirljiv, neš nikad ništa naći. Dajde oto ovamo.”
Uzeo mu je knjigu i počeo komentirati stranicu po stranicu.
“Vidiš, ova je ženska na primjer prava. Vide, metar i osamdeset i pet, fino razvijena u ovom poprsju, oblači se izazovno…”
“Pa neću takvu ženu, brete Dićo. Šta pričaš ti? Znaš i sam da takve nisu za udaje.”
“Ali vidiš, Mediha se slika sa novim talafonom, znači ima i koju marku.”
“Ma sledeću.”
“Uh, nemoj otu, vide ružnih tajica.”
“Dževadu, da ti ne bi momke iz Bosanske krajine? Al znadem ja Medihu, u nje mama bila s nekim čojekom što joj nije čojek i eno, rastavili joj se.
“Onda su oni iz neke grešne familije. De, dalje.”
“Vide ove Dževade, Zerina iz Banjaluke.”
“Uh nemoj Banja Luku, brete Dićo, ne da meni mama ako nije muslimanka.”
“Edina iz Bihaća.”
“Brete Dićo, imaš li ti srca ikako. Ova ima dvanes godina.”
“Toliko je imala i moja Mensura kasmo se mi poznali.”
“Jes, al ondak si i ti imo 12 godina.”
“Nisam bogami, ja imo devet.”
“Žena ti starija od tebe? A sramote.”
“Pa jes šta, ja nisam tako peka ko i ti.”
“Uh, vide ove iskvarcate. Ma jel to Erna?”
“Jes, jes, Erna, rodica naša.”
“Uh, Erna je dobra. Podvuci ovu pa ćemo je kasnije na fejsbuk naći.”
“Ma ne mere, ona je uzeta za nekoga već.“
“Ma baš? Za koga?”
“Znaš onaj Selim iz trećeg jedan. Išo momak u gimnaziju, bio pravi.”
“Uh, ota se onda dobro udala. Vidiš ova nije loša.”
“Uh, kaki ona. Znaš to s kim je ona sve hodala po čaršiji. Bila je i s onim što je završijo u zatvoru, mojtisinko.”
“Ništa onda, haj, dalje listaj. Vide ove sisate.”
“Sisata, aha, jes, jes. Ta ti je bila u Sloveniji na nim operacijama, to ne mere ni rodti djecu.”
“Kako ti to znaš, Dićo, matere ti?”
“Zna Dićo sve. Dići dođu u bravariju pa reču.”
“Jes vidio ti to.”
“Viđaj ove slikala se u Hrvackoj, ota mora da i pasoš ima.”
“Jes, jes, bidu one nekad i sa dokumentima.”
“Vidiš ti, Dićo, sramote, ondak pola se ovih cura neće nikad ni udati.”
“Kako neće, ovo se naštampa puno ovih knjiga pa to ide svakuda u nizozemstvo.”
“De, nemoj zezati.”
“Jes, jes, ode ti njih čudo za Švicarsku i Austriju. Moj jedan kolega radio na otim štampanjima, kaže veliki da su paket odaslali tamo u Arabiju.”
“Haj, fala bogu pa se neko i brine za ota jadna ženska.”
“Izgleda ondak da baš nema uvome katalogu ništa za tebe. Hande da viđam morebit sam ponijo ono prošireno izdanje. Ima dodatak ‘Album cure iz cijele BiH’.”
“Aha, to su ove za malo veće tržište.”
“Jes, jes.”
Srećom, Dićo se dobro opremio za svog prijatelja Dževada.
“Uh, Dićo, ti se pravo opremio za mene.”
“Jesam, ja sam vajik bijo najbolji.”
“Oh, jel ovo Semira, Dićo?”
“Ma koja Semira?”
“Tvoja Semira brete. Sestra tvoja. Vidiš kako se ona sjetila pa da se ne metne u ove iz Krajine. Ona isto kaj i ti razmišlja o svojoj budućnosti.”
Dićo mu je šokiran istrgnuo knjigu iz ruke.
”Šta će ona tu, jebla glavu svoju?! Sad kad je rečem mami. Marš! Šta gledaš ti u moju sestru?!”
“Hej, pa mogo bi ja za tvoju sestru, šta kažeš?”
“Ma marš, da ja dajem svoju sestru takoj stoki ko što si ti.”
“Halo, pa i ove cure su isto nečije sestre, ali tvoju sestru bar znam.”
“Jes, ali nisu moje sestre. Šta ima veze što znaš moju sestru?!”
“A znam ti i roditelje. U tebe mama mene voli i to, mogli bi se mi fino družiti.”
“Ne voli tebe niko, Dževade. Ti si stoka! Marš mi od familije.”
“Voli, voli, saću ja zvati Semiru.”
“Neš ti zvati nikoga. Bježi stoko! Ja ti pomažem, a ti tako meni odgovaraš!”
“A Dićo, brete, izbaciće me iz kuće ako ne nađem nikoga!”
“I ja bi te izbacio!“ Uzeo je svoje kataloge i enciklopedije sa sobom i ostavio jadnog Dževada samog u svojoj samoći. Dževad je spustio glavu u svoje dlanove i taman kad mu se suza stvorila u kutu oka, na podu je ugledao papir koji je Dići ispao iz knjige. Stranica iz enciklopedije.
“Muradifa Semanić, 19 godina, tekstilni-tehničar sa tri i po mjeseca iskustva. Zasad je imala jednog momka u četvrtom razredu koji ju je jednom poljubio u obraz. Otac joj je poljoprivrednik a mati domaćica.
Traži se neko za što priju udaju jer nemaju je iz čega uzdržavati. A i porasli porezi za cigare.”
Sve je to Dževad čitao naglas. Čitao je više puta. Glas mu je podrhtavao na pomisao da mu se sudbina nasmiješila po prvi put u 15 godina. Prošli put je to bilo kad je ugledao dobitni čep na koli koji mu je donio još jednu kolu. Pogledao je sliku Muradife i ironično je imala spojene obrve, nos koji joj je natkrivao usta i četiri podbratka. Odlučio je da će je gledati malo više kao potencijal.
Sišao je u kuhinju gdje je sjedila njegova majka i stenjala “Ah, brećo.” Nije joj ništa bilo, samo se tako izražavala.
“Mama! Pronašao sam!” osjećao se kao pravi bosanski Arhimed.
“Ah! Jesil sine? Da viđa mama.”
Majka je namjestila naočale i papir udaljila od očiju.
“Sine. Da nije ovo Muradifa Osmanova?”
“Šta? Kako je ti znaš matere ti.”
“Kako neću znati Muradife, sine?”
“Što, ko je ona?”
“Pa to ti je Muradifa Osmanova, rod tvoj.”
“A brete, kako more sad biti rod, brete.”
“Pa jes, njena mati i moja mati su rođene sestre. A otac njen i tvoj otac su bili skupa u vojsci i tako.”
“Ali mama, to je, jelde, daljnji rod?”
“Pa jes, podalje.”
“Šta ću sad, brete.”
“Ništa sine, spremi ti otu sliku pa okreni kad pojimo ručak. Ja eno ustavla za gulaš, zaklo Enes friško, samo tako.”
“Haj dobro, jemde ni mozak ne radi kad je gladan.”
“Jes, jes.”
