Lična priča Alme Mešinović, majke čija je kćerka lezbejka.
Šta se mora nije teško, kaže naš narod, ali se meni čini da je lakše otvoriti školjku, nego čovjeka, a pogotovo mene. Oduvijek sam mislila da sve treba planirati pa tek onda raditi, odrasti, završiti školu, zaljubiti se, udati, imati djecu i tako dalje. Odrasla sam, udala se, rodila sina i činilo se kao da sve ide po planu. Ali često, ništa nije po planu. Planovi propadnu i ti se s vremenom pomiriš s tim da i najbolji planovi ne uspijevaju. Sedam godina poslije dogodi se neplanirana trudnoća, neplanirani porod (sedmanče) i ti se naučiš slijegati ramenima i prihvatati stvari onakve kakvim jesu.
San svake majke je da ima kćerku, ali ona je bila drugačija
Mislim da je san svake majke da ima kćerku, tako da sam zapravo par godina uživala šijući joj haljinice, kupujući lutkice i lakirane cipelice te radujući se njenim obaveznim mašnama u kosi. Samo je s njom nešto bilo drugačije. Nije se nikada igrala lutkama, nosila je trenerke i patike i povazdan jurcala za loptom s dječacima (golman). Penjala se na svako drvo samo da dokaže da to radi bolje od dječaka. Ja sam tad već imala nešto utakmica u nogama, pa sam polako ali sigurno pomalo prihvatala da je ona nešto posebno i počela prihvatati njenu različitost. Dozvolila sam joj da ošiša kosu i da garderobu kupuje tamo gdje i njen stariji brat, na muškom odjelu. A vrijeme je prolazilo. U školi je bila najbolja u sportu, nijedan joj se nije oteo. U svemu tome moj je otac uživao, jer je konačno imao dijete koje se ničega ne boji.
Godine brzo prođu, pregazi te život, i shvatiš da učiš dok si živ. Shvatiš da postoje i drugi i drugačiji ljudi, i da nisu ništa manje ili više vrijedni od drugih. Shvatiš da je zemlja okrugla i da se okreće bez obzira na to što su ljude spaljivali zbog lezbejstva. Proširiš vidike i upitaš se zašto ljudi još uvijek tako teško uče da vještice ne postoje. Ponekad se pitam jesmo li još uvijek u fašizmu ili se krećemo prema novom.
Kao i svaka majka, ja sam znala da je ona lezbejka puno prije nego što je ona došla da mi to službeno kaže.
Jedino što mi je žao je što joj nisam bila veća podrška u pubertetu, što nisam više pitala i tražila od nje da više priča sa mnom. Ali, ona je bila zatvorena, vjerovatno je i njoj trebalo vremena da to sve shvati. Meni ne smeta to što je ona lezbejka, naprotiv. Ono što je meni važno je da je ona našla nekoga da je drži za ruku kad posustaje, a da li je ta ruka muška ili ženska, to je samo njena odluka.
Meni više smeta to što se u ovoj Bosni više živi i razmišlja o tome šta će reći svijet
Masa je ljudi koji u džepu nose pametne telefone, a na Fejsbuku pišu bijo. Masa je onih koji koriste tuđu seksualnost kao izgovor da bi mrzili. Ljuti me to što se tuđa intima koristi za mržnju. Pitam se od kada se o intimi uopšte mora govoriti, a ne o tome šta je neko postigao u životu. Koji posao radi, kakav je kao radnik, da li je magistar, kakve hobije ima, i da li je sretan ili nije? I šta je to ispravno u ljudima koji žive za to šta će reći drugi ljudi?
Nadam se da će jednom i u ovoj zemlji profunkcionisati zakoni koji štite druge i drugačije.Ili ćemo se vratiti nazad i početi ubijati one koji su rođeni ili iz nekog razloga postali drugačiji. U tom scenariju ću i ja biti obilježena time što mi je kći lezbejka. Šta reći za majku koja je doživjela da joj jedno dijete umre na rukama, jer je bolesno, a mijenjala bi svoj život za njegov? Moje dijete širi ljubav, a ne mržnju. I zdrava je, i sretna, i magistrica, a biće i doktorica nauka i ja sam ponosna na nju, mada ne nosi lakirane cipelice.
Alma Mešinović
