Ovogodišnji jubilarni 25. Sarajevo Film Festival donio je mnogo inspiracije filmoljupcima, najveće filmsko platno na otvorenom u regiji, raskošni bosanski ćilim ispred Narodnog pozorišta, a najljepše od svega je bio broj prikazanih filmova za koje su se jedva mogle ugrabiti karte. Sarajevo je od 16. do 24. avgusta bilo srce filmskih dešavanja, a prestižna Srca Sarajeva su otišla u ruke najboljih: Isabelle Huppert, Alejandro Gonzáles Iñárritu, Paweł Pawlikowski i Tim Roth.
Kao učesnica jednog od programa SFF-a, „Volim film“, imala sam priliku iskreno uživati u svim blagodetima gledanja filmova, prisustvovati kafama s filmskim ekipama i upoznavati nove ljude. Moje filmsko iskustvo je višestruko obogaćeno, a emocije su se konačno smirile i utisci sabrali.
Moja lična preporuka je da ne propustite filmove domaćih režisera i režiserki.
Zbog toga bih posebno izdvojila filmove „Sin“ Ines Tanović i „Šavovi“ Milana Terzića, prvenstveno zbog aktuelne tematike filmova, ali kvalitetu doprinosi i odličan izbor glumaca i kadrova. Svi ovi filmovi oslikavaju našu stvarnost na različite načine, a dok sam ih gledala proživljavala sam katarzično svaku scenu i vodila unutrašnje monologe sa sobom. Za one koji vole filmske maratone od više sati, izdvojila bih jedan stariji film, ali vrijedan svake pažnje – „Sátántangó“ (1994) – mađarskog režisera Béla Tarra, u trajanju od 432 minute u crno-bijeloj tehnici sa živopisnim likovima i neobičnom pričom koja u nekim trenucima varira između komedije i tragedije.
Osim svega navedenoga, razgovarala sam i s kolegama/koleginicama „Volim film“ programa, te su oni specijalno za potrebe ovoga teksta izabrali svoje preporuke filmova, i to onih filmova koji žive, dišu, plaču i smiju se, kako na filmskom platnu, tako i u nama, one filmove koji nas ne puštaju na miru i koje ćemo sigurno rado opet gledati.
And then we danced / A onda smo plesali
Adela Chelminski mi je s oduševljenjem ispričala da je pogledala 21 film na ovogodišnjem festivalu, no jedan je posebno izdvojila:
„Moj omiljeni film festivala bio je ‘A onda smo plesali’. Ovaj švedsko-gruzijski film, postavljen u Tbilisiju, prati mladog plesača koji se zaljubljuje u jednog od njegovih najvećih rivala. Mislim da priča i njene pretpostavke imaju veliku sličnost s našim regionom, i puno LGBT+ ljudi mogu prepoznati sebe i svoju priču u Merabu. Prikazuje srčanu ljubavnu priču, razbijajući stereotipe, i otvarajući prostor za razgovor o ovim (često tabu) pitanjima. Štoviše, kinematografija je apsolutno prekrasna: boje i kadriranje filma oduzimaju dah, a plesne scene su očaravajuće. Ovaj spoj tradicije (gruzijskog plesa) i modernosti (Merab, Irakli i njihovi prijatelji) predstavlja prekrasan spoj dvije strane naše sadašnjosti koje naša država, kao i Gruzija, treba pronaći način na koji one mogu zajedno postojati u harmoniji.“
Parasite/Parazit
Senida Mujanović, volonterka filmskog festivala već tri puta, a učesnica „Volim film“ programa po prvi put, kazala je svoje impresije:
„Istakla bih ‘Parazit’ od režisera Bong Joon Hoa, pošto je dobio Zlatnu palmu za najbolji film u Cannesu ove godine. Puno sam očekivala od ovog filma i nimalo me nije razočarao – Bong Joon Ho je uspio napisati toliko zanimljivu priču koja ipak sadrži jako tužnu poruku o razlici između bogatih i siromašnih porodica u jednom kapitalističkom društvu. Najdraže mi je bilo vidjeti i čuti reakcije i smijeh ljudi dok su gledali neke scene ovog filma na otvorenom.“
The Euphoria of Being / Euforija postojanja
Fedor Marjanović, koji je na filmski festival stigao iz Banjaluke i koji je po prvi put učesnik programa „Volim film“, izabrao je film Réke Szabó „Euforija postojanja“.
„Ovaj film jedan je od najdirljivijih i najinspirativnijih filmova koje sam gledao na SFF-u. Režiserka, koja se u filmu pojavljuje kao jedan od aktera, inače se bavi plesnim teatrom. ‘Euforija postojanja’ govori o nastanku jedne predstave, tako da se može gledati kao tekst o tekstu. U centru predstave i filma je devedesetogodišnja gospođa Eva Fahidi, žena koja je u svojoj mladosti preživjela Aušvic, za razliku od ostatka njene porodice. Reka režira plesni nastup u kojem učestvuju Eva i mlada i popularna mađarska plesačica Emese, koja predstavlja vrstu Evine dvojnice. Kroz spretnu montažu dijaloga i plesa, gledalac se dvostruko upoznaje s Evinom pričom.
Ono što saznaje verbalnim putem iz njenih ispovijesti, vizualizuje se putem plesa s Emese. Time se pomjeraju granice filmskog jezika i unosi se velika multimedijalnost. Pripremanjem predstave, gledaoci upoznaju Evu, njen život i priču, a potom i sami prisustvuju dijelu njenog izvođenja. Duša svega ovoga je sama Eva, žena koja je veoma lucidna, iskrena i otvorena. Njena pozitivna energija i osmijeh koji zrači poražavaju sve koji saznaju koliko je težak njen život bio. S obzirom na to da sam učestvovao u programu suočavanja sa prošlošću, moram naglasiti da je ovaj film uspio ono što mnogi nisu. U njemu sukob sa prošlošću ne izaziva mržnju, već samo ljubav.“
Les Misérables / Jadnici
Sonja Mičić, velika zaljubljenica u film (čak joj se Isabelle Huppert potpisala na crvenom tepihu) i sigurno najveći fan filmskih projekcija na otvorenom, izabrala je film koji je prikazan prvo veče na Open Air Cinema.
„Oduševljena sam filmom ‘Jadnici’ zato što taj film ima posebnu težinu i baziran je na istinitom događaju kada je policija pokušala da zataška počinjeni zločin nad jednim maloljetnim dječakom. Bavi se, dakle, temom odrastanja u opasnim kvartovima, problemima mladih, problemima identiteta, problemima institucija… Sve se to dešava i kod nas i u svijetu, samo što se o tome ne govori, ljudi izbjegavaju teške teme, ali mi je drago da ovaj film iskreno progovara o svemu. Posebna čast je bila sresti glumce i filmsku ekipu uživo poslije filma i saslušati njihove utiske; to mi je još jače urezalo ovaj film u sjećanje i zato bih ga svima preporučila.“
Take Me Somewhere Nice / Vodi me na neko lijepo mjesto
Dragana Majstorović, višegodišnja učesnica festivala i draga gošća iz Beograda, istakla je da joj je velika čast biti s ljudima sličnih interesovanja, ljubiteljima sedme umjetnosti, a preporučila je film Ene Sendijarević.
„Odgledala sam mnogo sjajnih filmova ove godine, ali poseban utisak mi je ostavio film ‘Take Me Somewhere Nice’, koji je doživio regionalnu premijeru ovde i za koji se bukvalno tražila karta više. Simpatični su mi glumci i Almina životna priča. Njen povratak u rodnu zemlju nakon inostranstva, spoznaje do kojih dolazi, međuljudski odnosi, prihvatanje sebe i mnogo kadrova snimljenih u unutrašnjosti Bosne. Uživaćete zaista i ovaj film nikako ne smijete propustiti.“
