Dragi svi/e,
čitam vaša pitanja i toliko sam ponosan na vašu odlučnost, hrabrost, spremnost da govorite i dijelite svoje priče, ali i da samostalno istražujete i upoznajete sebe, te brinete o svom mentalnom zdravlju i tražite puteve ličnog rasta i razvoja.
Ja sam i dalje tu za vas, slobodno mi pišite, odgovori stižu brzo!
Iskreno vaš,
Ognjen Pjano, klinički psiholog i edukant iz psihoterapije
Pitanje br. 63:
„Dobar dan, student sam prve godine fakulteta. Već godinama imam veliki problem sa prokrastinacijom. Čudna strana moje prokrastinacije je to što prokrastiniram i oko onoga što volim da radim. Istraživao sam mnogo oko prokrastinacije, ali nisam našao odgovor koji meni odgovara. Prokrastinacija mi je krenula još od srednje škole. Svaku obavezu ispunjavam u zadnjem trenutku. Čitao sam o tipovima prokrastinatora (perfekcionista, anksioznost i sl.), ali smatram da ne pripadam niti jednoj od tih. Imao sam i prilika koje su meni zanimljive, koje volim raditi i imao bih velike koristi, ali i tu sam prokrastinirao i nisam radio. Još veliki broj slučajeva je bio u kojima je bila određena aktivnost za koju imam volje i svjestan sam koristi koje bih imao kada bih ispunio tu obavezu, ali opet isto, samo prokrastiniram. Imao sam određene kratke periode u kojima sam i radio određene aktivnosti, ali to je uglavnom bilo pod uticajem ogromne motivacije i velikog pritiska. Pravio sam sedmične i dnevne planove svog posla i, naravno, nisam ih ispoštovao, mijenjao sam planove (tako što sam sebi stavio više odmora ili više rada), ali nije pomoglo. Naravno, tu postoji i poznata rečenica da ću nešto sutra odraditi, ali mislim da ona nije glavni problem jer se uglavnom javlja prije spavanja. Imam osjećaj da ću radi prokrastinacije imati velike probleme u svojoj poslovnoj i studentskoj karijeri. Lijep pozdrav.“
Odgovor:
Pozdrav za tebe! Jako puno smo pisali na ovu temu, preporučujem ti da pročitaš i ostale odgovore u rubrici „Pitaj psihologa“. Takođe, sve pohvale za tebe zbog načina na koji si pristupio svom problemu, te načina na koji se edukuješ. Da, prokrastinacija može da potiče iz ova dva razloga koji se ti napisao, a to su perfekcionizam i anksioznost. Naravno, ovo su samo neki od mogućih uzroka prokrastinacije, međutim, bitno je naglasiti da je ovaj problem dosta individualan kod svake osobe i njenog životnog konteksta i istorije. Ono što je karakteristično za prokrastinaciju jeste odlaganje i suočavanje s neprijatnošću koja dolazi zbog toga. Još jedan problem vezan za ovu vrstu jeste izbjegavanje preuzimanja odgovornosti za sve više situacija, zadataka i uloga koje dolaze s našim odrastanjem, tako da u konačnici prokrastinacija može predstavljati „odlaganje odrastanja“ jer, posmatrajući druge u našoj okolini, određene obaveze nam mogu djelovati previše stresno te prenosimo to na naše aktivnosti koje su nam donosile ili nam donose uživanje i zadovoljstvo.
Takođe, psihološke teorije ličnosti na terenu ovog problema uvijek razmatraju i to koliko su naše rane potrebe, želje, aspiracije, talenti i potencijali bili prepoznati od strane roditelja, učitelja, nastavnika, mentora, te da li smo imali dovoljno razumijevanja i prostora od strane njih za te naše želje ili su nam pak nametane neke druge. Tako prokrastinacija postaje hronični otpor koji nas je u određenim periodima života štitio od nametanja svega onoga što nismo voljeli ili željeli, ali odrastanjem postaje nekoristan, pa i štetan mehanizam. Nekad zaista ne možemo sami da prevaziđemo problem, čak i poslije dugo vremena razmišljanja i analiziranja, i to je skroz okej! Zato nam je potrebna druga osoba, stručnjak, koji će nas pažljivo saslušati i voditi kroz proces istraživanja sopstvenog psihičkog razvoja i života. Preporučujem ti psihoterapijski rad, npr. škola transakcione analize pokazuje veoma dobre rezultate i efikasnost u rješavanju problema poput ovih. Srećno i pozdrav!
Pitanje br. 64:
„Od početka fakulteta imam problem s javnim nastupom, ali i anksioznošću, čak i kada treba reći dvije rečenice, onako neobavezno, iz klupe, kada profesori i profesorice nešto pitaju. Nisam posebno bliska s kolegama iz grupe, pa je možda to jedan od faktora koji utiču na moju anksioznost. Nemam samopouzdanja u toj grupi koliko imam inače, kad nisam na fakultetu. Pitam se odakle krenuti u procesu prihvatanja ove situacije i otklanjanja anksioznosti koja mi počinje biti sve veći teret. Molim Vas za savjet.“
Odgovor:
Pozdrav za tebe! S obzirom da si rekla da nemaš samopouzdanja u toj grupi, kao inače, ja bih te pitao kakva si ti izvan grupe na fakultetu. Da li izvan fakulteta imaš više samopouzdanja? Ako da, šta je drugačije u odnosu s drugima van fakulteta, a šta je to drugačije na fakultetu? Takođe, rekla si da nisi puno bliska s ljudima na fakultetu, kao i da je to jedan od razloga koji utiče na pojavu anksioznosti kod tebe. Više bih volio da razmisliš, prije nego što odgovorim odakle da kreneš, šta bi se desilo da si bliža s ljudima u toj grupi? Da li misliš da bi ti se anksioznost smanjila? S obzirom da si spomenula bliskost, slažem se da nam ona daje sigurnost, prihvatanje od strane drugih ljudi, a kada nema bliskosti i poznatog terena, teško nam je da budemo autentični, jer ne znamo kako će nas drugi, u tvom slučaju ljudi s fakulteta, doživjeti. Često nam se javlja onaj alarm „Da li ću ispasti glup/a?“, „Šta će oni misliti o meni ako se javim?“ itd. Dok pomišljamo šta će drugi misliti i zamišljajući najgore scenarije, nama se pojačava već postojeća neprijatnost. Ono što je bitno da naglasim jeste da svi imamo neprijatnost kad je u pitanju javni nastup, bilo koje vrste. Bitno je samo da nas ne remeti u funkcionisanju, da nas ne sabotira.
No, da se vratim na pitanje: „Odakle krenuti?“ Od čega bi ti željela da kreneš? Da li želiš da se zbližiš s grupom ili s par ljudi iz grupe? Šta bi to donijelo? Kad je u pitanju samo javljanje, šta bi se desilo kad bi rekla nešto pogrešno? Koji je najgori mogući ishod? Vjerujem da ćeš doći do zaključka da se ništa strašno neće dogoditi. A ako se dogodi nešto, to je neprijatno, ali nije užasno i nepodnošljivo i ne znači da ti nisi ok! U jednom momentu se trebamo i moramo suočiti s neprijatnošću u bilo kojoj životnoj situaciji. U tim momentima kad razmišljaš da se javiš, možeš da dišeš da normalizuješ situaciju te da se sjetiš da se ništa strašno neće dogoditi. Moja preporuka tebi je da pokušaš u narednih 15 dana jednom da se javiš tokom predavanja i da vidiš kako ćeš se osjećati i šta će se desiti. Vremenom će se situacija popraviti te ćeš uvidjeti da se ništa strašno ne dešava prilikom izlaganja! Ako te još nešto interesuje, slobodno mi piši! Srećno!
Pitanje br. 65:
„Poštovani, kako se izvući iz toksičnog odnosa? Osoba je (s kojom nikad nije trebalo ni doći do kontakta, iz milion razloga) nakon divnog perioda postala grozna. Uvijek sam kriva ja, uvijek je on razočaran u mene, posebno kad on nešto zezne. Kuja sam. Kurva. Sutradan obično kao da se nije desilo ništa, kada pokušam razgovarati obično je to da pretjerujem, on ne voli suze… a ja prosto više ne mogu da izdržim a volim tu osobu. Glupa sam, znam. Voljela bih kad bi želio na terapiju. Kada bi uvidio da griješi. Osjećam se kao da tapkam u mjestu. Zapela sam u konstantnom čekanju njega i kada ćemo da se vidimo, sve se okreće oko toga. Lažem sve oko sebe. Ne pamtim noć bez suza. Ne pamtim kad sam zadnji put bila ‘mirna’. Poželjela sam sebe. Selma“
Odgovor:
Pozdrav i zagrljaj podrške za tebe Selma! Odgovor na tvoje pitanje glasi: prekinuti takav odnos i tražiti u toku tog perioda podršku od prijatelja, porodice i stručnog lica (psihologa/psihoterapeuta). Iz toksičnog odnosa je jako teško izaći, s obzirom da te takva osoba ubjeđuje u sve suprotno onome što je vidljivo golim okom, tj. da je u pitanju manipulacija emocijama, kao i vrlo nasilno ponašanje. U odnosu dvoje ljudi, ključne stvari su nenasilna komunikacija, poštovanje, podrška i prihvatanje, sigurnost.
Ljubav nije jednako trpjeti. Niko i nikada ne zaslužuje takve riječi, ni pod kakvim okolnostima, niti da trpi psihološko i verbalno nasilje. Vjerujem da ti je teško, da si duboko povrijeđena, te ti stoga toplo preporučujem da potražiš pomoć stručne osobe (psihologa ili psihoterapeuta) koja će ti pomoći, prije svega, da se ne osjećaš usamljeno i izolovano, koja će ti pružiti sigurno okruženje i ohrabriti te da izađeš iz tog odnosa i odtuguješ sve to! Druge ne možemo da mijenjamo, posebno kada nisu spremni za dijalog i komunikaciju, kada su istrajni u svom nasilnom i manipulativnom ponašanju, ali možemo sebe. Drugima ne možemo „otvarati oči“ da vide da griješe, ali možemo pregovarati sa samima sobom.
Zdrav odnos i ljubav ne stvaraju rane. Zato, podrška tebi da potražiš psihoterapeuta da ti pomogne u tvom procesu. Takođe, preporučujem ti da pročitaš knjigu „Ostati ili otići?“ (Ramani Durvasula). Ako imaš još nešto da podijeliš sa mnom ili da pitaš, tu sam za tebe!