Mržnja naša nasušna

„Nikoga ja ne mrzim“, rečenica je po kojoj ćete prepoznati istinske mrzitelje, a iza nje ide obavezno „ali“. Upravo to „ali“ čini veliku razliku između ljudi.

Kada si novinarka koja se u Bosni i Hercegovini bavi pitanjima ljudskih prava i problemima marginalizovanih grupa, često ćeš imati neugodne situacije – ne samo tokom rada, već i u privatnom životu. Iako se za ljudska prava ne može i ne smije selektivno boriti, jer ko to smije odrediti čija su prava važnija i čiji bi se status trebao prije rješavati, jako često ćete naići na ljude koji istinski podržavaju jednu marginalizovanu grupu, dok drugoj žele sve najgore.

Ukoliko neko podržava borbu osoba s invaliditetom u ostvarivanju njihovih prava u pogledu arhitektonske pristupačnosti i većih invalidnina, to nipošto ne mora značiti da će podržati LGBTIQ zajednicu u ostvarivanju prava koja su im već zagarantovana Ustavom, ali ih praktično i nemaju. Recimo, možete čuti da osoba zagovara pravo članova grupe „Pravda za Davida“ na javno okupljanje i korištenje javnog prostora, ali ćete od te iste osobe čuti da se žestoko protivi održavanju Bh. povorke ponosa.

O diskriminaciji većina ljudi samo sluša da postoji. Tamo negdje nekoga diskriminišu. Čak i kada slušate lične priče o konkretnim slučajevima, ne možete u potpunosti shvatiti o čemu se radi. Barem dok se sami ne nađete u sličnoj situaciji.

Kao osoba koja je dobar dio svog života provela u sportskim salama, na treninzima i takmičenjima borilačkih vještina, svjesna sam koliko sport pomaže u eliminisanju stresa. S druge strane, kao novinarka u Bosni i Hercegovini, iskusila sam i najteže oblike tog istog stresa. Kako bih sačuvala mentalno zdravlje, prije nekoliko mjeseci vratila sam se u salu. Treninzi kik boksa, jedan na jedan. Odabrala klub i trenera po preporuci. Malo skupo za moj džep, ali efekti odlični.

Na prvim treninzima shvatila sam da je trener pričalica i neko ko ima mišljenje o svemu, ali ne i iskustvo. Stavove formira na osnovu medija i lokalnih glasina. Većinom stereotipa i predrasuda. Prvih deset minuta uvijek je bilo isto – ja trčim oko sale dok me on ispituje o nekim stvarima koje je vidio na mom Facebook profilu. Tako sam saznala da ima predrasude prema ljudima u pokretu, a da ih nikad nije upoznao. Da ne voli putovati čak ni u susjedni grad. Da mu je pjesma „Žena od sultana“ sporna samo zato što u naslovu nije neka srpska titula, poput kneza. S tim stvarima sam se nosila. Pričala svoja lična iskustva, ne bih li neke stavove barem stavila pod upitnik. Izgledalo mi je podnošljivo. Na kraju krajeva, bitan mi je taj sat treninga i zbog toga sam tu.

Foto: Unsplash.com

Ali ne lezi, vraže…

Ove godine članica sam Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa. Ponosna članica, dodala bih.

Zbog toga sam većinu aktivnosti Odbora dijelila na društvenim mrežama i javno podržavala zajednicu. Nakon niza uličnih akcija koje smo organizovali krajem avgusta, trener me dočekao s novim pitanjima.

– Vidio sam da si išla na onu… onu… onu paradu! Kako možeš ići na paradu?!

– Nije to parada, to je povorka. I nisam išla tek tako, organizovala sam je.

Od prvog minuta mog zagrijavanja bilo je jasno šta je tema treninga. Krstio se, zgražavao, vrijeđao. Nazivao zajednicu beskorisnom masom, jer „ne može da se razmnožava“. Ostavićemo postrani tu predrasudu da LGBTIQ osobe nemaju djecu.

Dok sam trčala krugove oko sale, iz njega je samo sipala mržnja. Postalo mi je mučno. Pokušala sam se našaliti, tražila neku sitnicu za koju bih se uhvatila, možda ga barem malo smirila. Pitala sam ga šta su mu to LGBTIQ osobe uradile pa ih toliko mrzi, te poznaje li ih uopšte.

– Nisu ništa, šta će mi uraditi? Ne mrzim ja njih, ne mrzim ja nikoga, ali oni ne treba da postoje!

Bio je izričit, iako je priznao da ne poznaje nijednu LGBTIQ osobu. To barem on misli.

Uporno je ponavljao neke fraze koje homofobi uglavnom koriste, a vrhunac je bio kada je kazao da jednog momka nije primio u klub samo zato što je gej.

– Feminiziran i sređuje nokte! Muško koje sređuje nokte! Bolest!

– A čega si se to plašio pa nisi smio da ga primiš u klub?

– Čega ću se plašiti? Šta on meni može uraditi? Samo ga ne želim u svojoj blizini. Zamisli da njega treniram… Rekao sam da nema mjesta u klubu. Kasnije ga je odbio još jedan trener.

Nisam mogla da vjerujem šta čujem.

Znala sam da mu to neće ništa značiti, ali svejedno sam mu rekla da su govor mržnje, koji sada tako obilno teče iz njega, kao i diskriminacija koju je uradio tom momku, zakonski kažnjivi.

– Ma ne zanima me. Ponoviću ja to i na sudu ako treba. A ne mrzim ja nikoga. Samo, oni ne treba da postoje.

Zagrijavanje je još uvijek trajalo, odužilo se kao gladna godina. Meni sve gore, suzdržavam se da ne povratim.

On se ne zaustavlja. Kreće ona prazna priča o paradiranju i nametanju svoje seksualnosti. Nisam više mogla da izdržim. Prestala sam da trčim i krenula k njemu.

– To nije parada, već protest! Razumiješ li ti šta je protest? Traženje svojih prava!

– Protiv čega oni protestvuju? Kakva prava to nemaju?

– Protiv diskriminacije! Protiv nejednakosti! Protiv ugnjetavanja! Protiv mržnje! Protiv takvih kakav si ti!

Nastao je muk. Ništa mu nije bilo jasno. Pokupila sam svoje štitnike i otišla u svlačionicu. Nakon minut me je pitao jesam li ljuta. Nisam odgovorila. Ponovo je viknuo. Izašla sam spremna za polazak, rekla da je izgubio mušteriju jer takvi razumiju samo jezik novca i da ne želim finansirati homofoba.

– Bože sačuvaj, ti ne prihvataš nijedno mišljenje koje se razlikuje od tvog.

– To što ti nazivaš mišljenjem nipošto to nije. Srećno ti bilo.

Ostao je sam u sali, vjerovatno zbunjen mojim postupkom. Znao je da nisam članica zajednice, pa vjerovatno nije očekivao da je podržavam. Jer u njegovoj glavi trebaš podržavati samo to čemu lično pripadaš. Svoju vjeru, naciju, državu, bilo kakav identitet.

A meni je solidarnost mnogo bitna. Reagovanje na nepravdu. Nepristajanje da budeš dio ugnjetavanja. Pa čak i kada ne ugnjetavaju lično mene.

Što se konkretno homofobije tiče, jedan moj kolega ima vrlo zanimljivo zapažanje. On kaže da to uopšte nije fobija, jer se ti ljudi zapravo ne plaše ničega. Fobija je zapravo strah, zar ne? Ovo je u stvari čisti kretenizam.

*Naslovna fotografija preuzeta sa Unsplash.com
Disclaimer ENG: „This blog is made possible by the generous support of the American people through the US Agency for International Development (USAID). The contents are the responsibility of Youth magazine „Karike“ and do not necessarily reflect the views of USAID or the United States Government.“
Disclaimer BHS: „Ovaj blog je omogućen zahvaljujući velikodušnoj podršci američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj je odgovornost Omladinskog magazina „Karike“ i kao takav ne odražava nužno stavove USAID-a niti Vlade SAD-a.“

Najčitaniji tekstovi

Željko Simeunić: Oštećenje vida kao kamen spoticanja na putu obrazovanja
GDJE OTIĆI: Planinarski domovi nadomak Sarajeva
Kako do studentskog posla u Sarajevu?
Kako do pripravničkog u Bosni i Hercegovini?
Kako kreirati stylish Instagram Feed?
Život freelancera u BiH: Moguće je zaraditi i preko tri hiljade KM mjesečno
Mržnja naša nasušna
Dnevnik ekonomiste: Zašto je ekonomija tako važna?
Poziv autorima/cama za učešće u projektu Na mojoj koži
Provjerili smo šta kažu oni koji prodaju i kupuju seminarske i diplomske radove
More Stories
Industrija izbeljivača kože