Preporučujem ti da se obavezno prijaviš ili posetiš DocuCorner u sklopu Sarajevo Film Festivala. Domaći, regionalni i strani dokumentarci su lična žvotna iskustva, opažanja, razmišljanja, saosećanja i istorijske priče režisera. Volonteri dolaze iz regije i sveta. Leta 2017. godine YIHR će ponovo podeliti poziv za volontiranje na zvaničnoj stranici ili drugim popularnim stranicama. Ne propusti priliku da budeš dio sjajne priče. Ja sam volontirala prošle godine i ovo je moje iskustvo.
Šta podrazumeva volontiranje na dokumentarcima?
Smeštaj i boravak su besplatni tokom takozvanog volontiranja. To podrazumeva obavezno gledanje svih filmova u programu, njihovo ocenjivanje, postavljanje pitanja, razgovore. Za mene je zadatak bio da pišem izveštaje o filmovima.
Pored višednevnog boravka u Sarajevu, večera, ručkova, intervjua i druženja, u sklopu programa je i neobavezan obilazak Historijskog Muzeja, Tunela Spasa i Galerije Srebrenica.
Filmska dela koja su mi se najjače urezala u sećanje su:
Moj vlastiti rat-My Own Private War je priča bivše sarajevske novinarke koja se izvukla iz agresije na Sarajevo. Izbegla je u Holandiju i nastavila da se bavi novinarstvom. Dok je radila za BBC doživela je rat potpuno lično na Kosovu kao reporterka. Prisiljena je da potpiše da joj niko ništa nije uradio dok je boravila na Kosovu. Režiserka Lidija pokušava da razgovara o ratu sa bivšim kolegom, novinarem koji ima svoju interpretaciju zbivanja kao pripadnik jednog naroda.
Dubina dva– Depth two- u saradnji sa Al Jazeera-om je ispovest i prvi korak ka obeležavanju masovne grobnice koje je još uvek deponija. Kroz film govore oni su učestvovali u prikrivanju te zakopavanju leševa kosovskih Albanaca kao i onih koji su preživeli masakr. Reč je grobnici u Batajnici, nadomak Beograda. Da se ne bi znalo šta država radi, organizatori su prilikom zakopavanja leševa, noću palili ogromnu vatru. Požar bi odvraćao pažnju sa svetlucanja bagera koji su radili u mrklim noćima. Smrad leševa se širio, ubijanje i trpanje leševa u kamion i odvoženje u nepoznatom pravcu, te iskakanje polužive osobe na cesti iz kamiona su dokaz za ove zločine.
Tamo dole– Down There je nostalgičan život između gore (Austrije) i dole (Balkana) kao i različit životni standard, jer ako si gore, stvari su skuplje, a ako si dole, sa tim parama koje si zaradio vani, onda možeš da priuštiš mnogo.
Korida– humorističan film koji je oduševio publiku. Glavna akterka je kraljica koride, Renata. Film je živopisan sled događaja poput onog kada kraljici korida bacaju bombu ispred kuće, piprema za koridu, samog događaja i života na selu. Tradicija, humanost i nehumanost prema životnjama, zabrana koride koju su ispratili mediji su tek naznake u filmu.
Četiri pasoša– počinje smrću Tita i lična je priča o zemlji u kojoj je režiser promenio četiri pasoša tokom života. I sama sam promenila nekoliko pasoša iako imam tek malo preko dvadeset godina. Gledajući dva od četiri pasoša odmah sam se identifikovala sa režiserom. Dakle u pitanju su SFR (Nova) Jugoslavija, SFRJ, Savezna Republika Jugoslavija, Republika Srbija. Radnja je pustolov kroz detinjstvo ali je smeštena u sadašnje vreme. Autor želi da konačno ode iz zemlje Srbije u kojoj ne vidi perspektivu, putuje i oživljava uspomene sa letovanja na moru kroz animacije i snimke sa mora.
The Beast is still alive -Zvijer je još uvijek živa- bugarska dokumentarna drama o tajnama i međusobnim špijunažama najbližih članova porodica. Supruge su uhodile muževe, deca roditelje, muževi supruge u sklopu političkog sistema koji se zvao isto ali je delovao različito od jugoslovenskog. Dijalozi kroz večere i ispovesti onih koji su živi, potresa nas činjenicama da se živelo u prihvatljivom strahu. Neki od svedoka režima su umrli i zauvek odneli tajne jer su se i posle pada sistema bojali da ih odaju. Režiserke su uporedile i kubanski režim te su ubacile i neka razmišljanja slovenskog filozofa današnjice Slavoja Žižeka. Same rediteljke su imale problema dok su pravile film, pogledajete u filmu šta se krije u arhivama i sećanjima.
Iduća stanica: Utopia- Next stop: Utopia– kriza u Grčkoj je zatvorila još jednu fabriku, a radnici u beznađu nemaju drugi posao i počinju da vode fabriku sami. Mnogi odustaju od uzaludnog posla i traže bilo kakav drugi posao dok nekolicina počinje sa proizvodnjom jeftinih deterdženata. Radnici nisu imali nikavo iskustvo, jer su se prethodno bavili drugom delatnošću. Direktorka fabrike optužuje ih za ilegalan rad, dok se sama bori sa optužbama za poslovanje.
Šta je bilo između projekcija?
Za dva ili tri filma je bilo previše domaće publike pa smo mi volonteri ostali uskraćeni da ih pogledamo premijerno. Dobili smo slobodno vreme. Nisu svi filmovi bili za oduševljenje. Tokom svih sedam dana publika u kojoj sam sedela je plakala od smeha ili od tuge na mnogim filmovima koje nisam spomenula. Na nekom gruzijskom smo skoro svi zaspali jer je bio dug do kasno uveče i neshvatljiv na prvo gledanje. Probudila sam se u trenutku i videla da većina ljudi oko mene spava. Kada smo izašli napolje, koordinator nas je kao veliku grupu pitao: “Jeste li se naspavali?” Na šta su se svi glasno nasmejali.
Razgovarali smo o snimanju i idejama za filmove obično dan posle prikazivanja. Odličnom utisku je doprinela i opuštena atmosfera ispod belih šatora na vrelom avgustovskom suncu.
Naslovna fotka: Emira Mehmedbegović (KAR!KE.ba)
