„Dolores“ je ženski pop duo kojeg čine Ana Srećković Endži i Marija Vukčević Mara, filologinje po struci, muzičarke iz strasti. Projekt nastaje u prvoj polovini 2020. godine kao sredstvo kreativnog izražavanja u toku pandemijskih i restriktivnih mjera. U svojim pjesmama, „Dolores“ se posvećuje temama svakodnevice, baveći se pretežno stvarnim problemima i osjećajima zamišljenih likova. Dvojac „Dolores“ inspiraciju crpi iz naslijeđa muzike osamdesetih, devedesetih, sinta, nju vejva, ali i savremenog alt zvuka. Svi ti žanrovi oblikovani su autentičnim stilom koga su djevojke stvorile donoseći sceni svoj autorski pečat. Duo stvara pop numere melodično zavodljive na prvo slušanje, koje vas očekuje. „Dolores“ će nastupiti u banjalučkoj Žiži 9. februara, a sarajevska publika će ih imati priliku čuti 10. februara u AG Clubu.
Razgovarala: Vanja Šunjić
Ime „Dolores“ je nastalo kao aluzija na špansku revolucionarku Dolores Ibárruri, koja je poznatija pod nadimkom La Pasionaria, ali i zato što je to ime jedne od vaših omiljenih muzičarki, Dolores O’Riordan iz benda „The Cranberries“. Kada su u pitanju ženska prava, imam dojam da smo u posljednjoj godini globalno išli unazad. Koliko je važno prisjećati se snažnih žena svaki dan, odavati im počast i tražiti inspiraciju u njihovim borbama?
To je svakako jako važno, uvek, pa i u današnje vreme. Zapravo, mi smo mišljenja da je bitno da se više čuju ženski glasovi, ne samo u muzici, već i u životu uopšte. Na nas se globalno gleda kao na „slabiji“ pol i žene su nekako oduvek skrajnute, na razne načine, i to se vidi u mnoštvu primera kojima svedočimo godinama, sve do danas.
Slažemo se da smo u prethodnoj godini otišli unazad, ali čini nam se isto tako da dosta žena „diže“ glas, žene su se probudile i spremne su da se bore za sebe i svoja prava. Svaka nalazi neki svoj način, u skladu sa svojim potrebama, mogućnostima ili kapacitetom. Tako se i mi, kroz našu muziku, trudimo da ispričamo neke priče ili skrenemo pažnju na snažne žene koje će nam uvek biti inspiracija. Mislimo da je jako važno da se žene, ali i muškarci, koji su nam takođe potrebni u ovoj borbi, međusobno podržavaju, osnažuju, ali i kritikuju kada je to potrebno. Ovo je borba svih nas i najbitnije je da smo iskreni u njoj, jer ona samo tako može da uspe.
Vaš prvi album „Šta te radi“ je izašao u oktobru. Kakva je recepcija publike, kako se osjećate nakon što ste ga izdale i šta vas sada radi?
Reakcija publike je odlična, možda i bolja nego što smo očekivale. Pretpostavljale smo i pre nego što je album objavljen koje će nove pesme bolje proći kod publike i uglavnom smo bile u pravu. Mi smo zaista ponosne na ceo projekat, od prvih singlova koje smo radile zajedno s Fantomom, spotova i vizuala za te singlove, i na ceo album naravno. Sada su nam se utisci malo slegli pa smo spremne da ga predstavimo publici na nastupima. Rekla bih da je to ono što nas sada najviše radi – kontakt s publikom i njihove reakcije na album. To nas dosta i inspiriše, pa ćemo vas možda i iznenaditi nekom novom pesmom, možda i pre nego što je očekujete.
Kako je tekao proces rada na albumu? Pet singlova je već bilo objavljeno, kako ste selektovale ostalih pet pjesama?
Tako je, pet singlova je bilo objavljeno, „Šta te radi“ u maju 2022., kao prvi, i „Džejn“ u maju 2023. kao poslednji singl. Znale smo još kada smo planirale da objavimo „Džejn“ da nećemo nakon nje objavljivati više pojedinačne pesme, već da je vreme da preslušamo demoe kojih je već u tom trenutku bilo sigurno dvadesetak. Shvatile smo da tu ima materijala za album i krenule u detaljno preslušavanje i analiziranje muzike i tekstova, i odabrale pet nama najdražih pesama, koje su se sa prvih pet singlova i našle na albumu.
Ceo proces je dosta dugo trajao. Fantom nam je dosta pomogao, što produkcijom za „Šta te radi“, „Lutanje“ i „Džejn“, što kao podrška i neka vrsta mentora. Ostalih sedam pesama na albumu su u našoj produkciji, i iako smo svesne da i dalje na neki način pronalazimo svoj zvuk, veoma smo ponosne na to kako smo izgurale ceo proces. Bilo je u momentima naporno, ali su se trud i strpljenje isplatili.
Kroz vašu muziku, mnogo pažnje je posvećeno emocijama, anksioznosti, depresiji i različitim mentalnim stanjima i osjećanjima koje nove generacije kroz muziku mnogo bolje komuniciraju, za razliku od ustaljenih patronizirajućih obrazaca iz popularne muzike. Je li teško komunicirati ove stvari? Imate li strah od neshvatanja, osude, etiketa…?
Ne bih rekla da je teško, može da bude malo izazovno. Strah od neshvatanja i osude mislim da imamo svi u nekoj meri, ali ako je alternativa da ćutimo, za mene taj strah prestaje. Za tekstove koje pišem mi je bitno da su iskreni, a bave se realnim problemima zamišljenih likova, tako ih često opisujem. Trudim se da pišem o temama koje razumem ili makar mislim da razumem, jer smatram da je to neophodno da bi mi i slušaoci poverovali. Da bi nam se neka pesma svidela, bilo da je naša ili od bilo kog drugog izvođača, domaćeg ili stranog, i Mara i ja smo mišljenja da moramo da pre svega verujemo tom izvođaču dok je izvodi. Meni čak ne smeta ni poneka greška, ako se iza nje vidi iskrena emocija.
Muzika koju stvarate pripada valu koji se na Balkanu počeo formirati u drugoj polovini druge decenije novog milenijuma. Često ga nazivaju i novi val, no to je svojevrsna terminološka zamka. Kako biste vi opisale muziku koju stvarate i da li i dalje planirate ostati u istim koordinatama?
Mi definitivno crpimo dosta inspiracije iz novog talasa osamdesetih, ali ne volimo da se previše ograničavamo na žanrove i razdoblja. Jednostavno obožavamo muziku i inspiriše nas sve što slušamo. Periodično se menjaju žanrovi, izvođači, teme koje slušamo i kojima smo izložene i sve to utiče i na naš zvuk. Dosta nam je bitno da muzički ispratimo emociju koju oslikavamo tekstom, pa u zavisnosti od toga neke pesme pravimo oslanjajući se na umetnike koji su nas i inspirisali da ih napravimo, uvek se trudeći da ostavimo neki svoj pečat.
Kad posmatramo tekstove, ali i vizuelni izričaj, imam osjećaj da je ovaj val muzike važno queer glasilo jer ne skriva emocije, neuzvraćene ljubavi, fokusiran je na introspekciju, emocije. Šta mislite o tome i ima li tu potencijala za neku drugu revoluciju, osim onih osobnih?
Sigurno da ima potencijala, makar za podizanje svesti, za početak. Neophodno je da se svi otvorimo jedni prema drugima kako bismo se zaista razumeli i upoznali. Nije sramota izražavati emocije, naprotiv, to je hrabro i važno, a da bismo bili u kontaktu sa svojim emocijama moramo biti pre svega iskreni i prema sebi i prema drugima. Nama je super što se ovaj talas dešava i što ima sve više izvođača koji slušaju sebe i teže da budu autentični i pokažu svetu nešto zaista svoje.
Kroz pjesmu „Terapija“ i same ste željele da ukažete koliko je važna briga o sebi i mentalnom zdravlju. Imam osjećaj da se te teme detabuiziraju kod nas i postaju dijelom kulture življenja. Šta mislite o tome? Čim ste pokrenule ovo pitanje, pretpostavljam da vam je važno, ali i inspirativno.
Imam isti osećaj i to je dobro. Međutim, jako je bitno znati filtrirati sadržaje i informacije. Pre svega, introspekcija je nešto od čega smatram da bismo svi trebali da pođemo, da zaista oslušnemo sebe i svoje potrebe. Mi smo naviknuti da se brinemo o svom fizičkom zdravlju, da idemo kod lekara kad nas nešto zaboli, ali čini mi se da i dalje nismo skroz svesni potrebe da se zaista brinemo o svom mentalnom zdravlju. Ta briga se ponekad javi previše kasno, a zapravo bi bilo idealno da redovno razgovaramo o svojim strahovima, životnim situacijama kroz koje prolazimo, o onome što nas muči, ali i o pozitivnim stvarima. Takvom konstantnom brigom o svom mentalnom zdravlju možemo sebi pomoći na duže staze i potencijalno izbeći neki veći problem.
U „Terapiji“ sa stihom „mojih hiljadu demona“ aludiramo na sve te misli koje nam se svima motaju po glavi, ali ih nekako potiskujemo, do momenta „pucanja“ i zapravo saznanja da nismo jedini koji prolaze kroz to. Kao što i sama poruka pesme kaže, svima nam treba terapija.
Singl „Džejn“, koji po mom skromnom slušateljskom sudu treba biti himna generacije, precizno opisuje naše patrijarhalno društvo i odnos dječaka prema djevojčicama. Dječacima je mnogo toga dozvoljeno jer su samo dječaci. Kad dječaci porastu, zbog normi koje su usvojili, njima će biti prihvatljivo i da budu nasilni, kako bi dobili ono što im, kako oni smatraju, pripada. Plašite li se otvarati ovakve teme i koliko umjetnost i muzika mogu uticati na promjene?
Hvala ti od srca na tim divnim rečima. Ne plašimo se da otvaramo te teme, naprotiv, smatramo da su bitne i da o tome treba da se priča više. Kao što sam i u nekom prethodnom odgovoru spomenula, muzika definitivno pomera granice i pokreće lavine. Imajući to u vidu, želimo da verujemo da umetnost i muzika mogu da budu pokretači nekog većeg opšteg dobra.
Kako opisujete svoju publiku? U godini iza nas ste imale veliki broj nastupa i festivala. Postoje li neke razlike u recepciji kada govorimo o zemljama Balkana? Šta je ono što nastojite dati publici, a šta publika vama daje?
Mi najpre nastojimo da budemo iskrene na sceni, da mi same uživamo u tom nastupu kako bismo i publici što bolje približile tu energiju. Do sada su nam sva iskustva s publikom bila pozitivna i posle svakog nastupa smo se napunile nekom novom, prelepom energijom, koja nas i inspiriše da dalje radimo. Nadamo se da će tako ostati i ubuduće.
Budući da sada imate popriličan staž nastupa u BiH, šta očekujete od Sarajeva i Banjaluke?
Od nastupa u Banja Luci i Sarajevu očekujemo sigurno pre svega dobar provod, u Banja Luci zapravo sviramo po prvi put i jedva čekamo da upoznamo tamošnju publiku. U Sarajevu smo već svirale i provele se fenomenalno, upoznale predivne ljude s kojima smo i dalje u kontaktu. Tako da, biće sigurno lepo druženje u oba grada, a mi ćemo se potruditi da publika uživa u našem nastupu i da im prenesemo energiju koju naše pesme nose.
Album je objavljen na lejblu „više-manje zauvijek“. Šta je ono što vam je važno i inspirativno kod njih?
To je lejbl koji je na neki način objedinio alternativne muzičare iz regiona i dao im prostor i vidljivost. Nama je od samog početka bila zamisao da radimo s njima, a na kraju nas je naš prijatelj Fantom i spojio s Bojanom Bojkom, i tako je počela naša saradnja, čak godinu i nešto dana pre objavljivanja singla „Šta te radi“.
Koje bendove slušate privatno i postoji li nešto što biste preporučile našim čitateljicama i čitateljima?
Uh, to je jako teško pitanje. Privatno slušamo baš svašta, što domaće, što strano, i često nam se dešava da periodično slušamo baš različite žanrove. Ja sam u poslednje vreme u fazi otkrivanja italijanskog novijeg popa, a zarazila sam i Maru.
Ipak, ono što bismo možda najpre preporučile je zapravo album „Aurora“ fiktivnog benda „Daisy Jones and the Six“. Postoji takođe i serija s istim imenom, snimljena prema bestseleru „Daisy Jones and the Six“. Radi se, dakle, o izmišljenom bendu čija priča i muzika dosta podseća na „Fleetwood Mac“, jedan od mojih omiljenih bendova ikada. Taj album je snimljen za potrebe serije, ali je jedan od boljih albuma koje sam čula u poslednje vreme. Tako da, topla preporuka.
Poruka za publiku Omladinskog magazina „KARIKE“ i za sve one koji_e će biti u AG Clubu i Žiži.
Radite šta vas radi, osluškujte sebe i trudite se da vas ne dotiču gorki ljudi. A što se tiče svirke, obucite se slojevito i obujte nešto udobno, đuskaće se!
