Sjedim ja tako neki dan, pijem kafu i pričam sa Sidranom, dogovaramo „neki interview“, taman mislio da ga pitam kad će knjiga. U glavi vrtim nekih pitanja o tome koliko je kompleksan proces pisanja poezije, kako je pisati scenarij ili roman, kako da je tekst realan i blizak raji, ko su mu ti neki neprijatelji nacije što se bore za pravednije obrazovanje itd., kad kaže meni Abdo, tačno ovim riječima: „Ti o meni i mome radu znaš samo ono što dokučiš kroz mahalanje pa te ostavljam da u tome uživaš – ja imam preča posla.“
Naljuti se čovjek iz čista mira, ustade od kafe i ode pričat s nekim tamo finim novinarima o bajkama Hansa Kristijana Andersena i svojoj prostati. Taman kako on niz kasabu, tako eto ti mog jarana Dine, trči uz kasabu i uzvikuje: „Ljudi, ljudi, Boris napis’o predstavu o mirnoj Bosni!“. Komšije se za brkove uhvatiše, kone u bandak padoše, a dječica u gaće pomokriše. A ja kontam: „Pa ljudi dragi, nedavno čovjek napisao ‘Čudo na Miljacki’“. Ne da meni šejtan mira, dignem ja svoje mahalaške ispodkukne obraze i zaputim se odmah niz kasabu, tražiti Borisa da provjerim je li ovo istina. Nakon po sata hoda prolazim kraj nekadašnjeg Imperijala kad tamo neke mačkice saletile nekog, pogledam bolje ono književnik, ja ni pet ni šest priđem, viknem pis jednom, viknem pis drugi put, one se razbježe. Pozdravim ja Borisa, požalim mu se na A. S., pa ga upitam:
– Po mahali se priča da nam spremaš pozorišnu predstavu? Otkud to?
Istina je živa to što se priča. Odavno se bavim pisanjem dramskih tekstova i ispočetka sam bio jako loš u tome, ali sad više nisam toliko. To je, među značajnim i internacionalno poznatim predstavnicima naše književnosti, prvi primijetio isti taj Abdulah Sidran koji je tebe tako skinuo, a kog ja razumijem zašto je to uradio jer vidim da mu ne daješ poštovanje koje mu pripada samim tim što ga nazivaš nadimkom kao kakvog bliskog jarana. Nakon što je on rekao koju dobru riječ u javnosti za mene kao pisca, i drugi su me počeli gledati ozbiljnije, pa je tako došla i prilika da se objavim na daskama koje život znače.
– Čega ima u toj tvojoj predstavi „Mirna Bosna“? Gdje je ta Mirna Bosna, šta se tamo dešava?
Moja predstava prikazuje mračne egzistencije našeg savremenog društva, nekoć časne i poštene ljude koji su sada primorani ili da prose, ili da rade crne poslove. Pošto su prosjaci dosadni, moji likovi radije biraju crne poslove i u tome su vraški dobri, dođite obavezno da vidite to.
– Pa zar nedavno nije izašlo „Čudo na Miljacki“ ili ono bi „Odabrane priče iz prisoja i osoja“? Jel’ to pola knjige, ili su dvije…? Čekaj, da nije kolaboracija?
U dvanaestom mjesecu izašla je moja četvrta knjiga, koju sam štampao u saradnji s Markom Matolićem iz Orašja, tako da su to dvije knjige pod jednim krovom, to jest pod jednim koricama.
– Kako ide promocija? Čujemo da je ured preselio s dobre stare adrese „Ispred Likovne Akademije bb“…
Pobjegao sam od Akademije, a sve više se udaljavam i od promovisanja svojih knjiga. Počeo sam raditi druge poslove da zaradim novac, shvatio sam da me prodaja knjiga banalizuje kao pisca i svodi na maskotu, a ja sebe samog shvatam isuviše ozbiljno i nije mi dobro kad sam maskota, za to treba neko slađi i gluplji od mene. Trenutno pokušavam organizovati distribuciju na drugi način, nadam se da će uspjeti.
– Čita li raja ili se samo folira s knjigama po kafanama i instagramu? Nedavno jedna moja jaranica bacila Anu Karenjinu pod laptop, da se ne grije, šta misliš o tom?
Čitanje ozbiljnih knjiga nikada nije bilo za svakoga, to je ćejf ljudi umnijih i duhovitijih, a za svakoga imaju lijepo novine. Mislim da nije dobro uradila što je knjigom pokušala spriječiti toplotu, papir je jako dobar izolator toplote.
Boris Lalić: „Uvijek radim na novoj knjizi, sebe smatram piscem ne zbog onoga što sam napisao, nego što se time bavim svaki dan.“
– Je li čitaju samo oni pred Vijećnicom utorkom i subotom ili ima još nekih negdje?
Konkretno u Sarajevu ima jako puno otmjenih dama i muškaraca koji čitaju dobre knjige, ali su oni mirni i ne prave nikakvih problema, tako da oni žive nevidljivo pored onih čija pažnja leti samo na kojekakve skandale i pizdarije. Imamo i svoj mali klub, ali ne bih o tome više da ga ne otkriju papci, prošli nam je tako propao.
– Čujem da hoće promijeniti onu uzrečicu „pun si k’o brod“ u „pun si k’o Boris“. Kako funkcionira tvoja korporacija „Elektra Mačkica“?
Moj najveći kapital nikad nije bio novac, već volja i hrabrost, ali sam uspio uvjeriti ljude da sam se obogatio od toga pišući takve statuse na fejsbuku. Elektra Mačkica je funkcionirala dobro dok sam radio na njoj 24/7, a čim sam ja stao, stala i ona. Najbolje sam vidio to po narudžbama, neće ljudi da kupe knjigu drukčije nego da im je lično donesem, čim kažem da ne mogu i predložim poštara, kažu drugi put.
– Moram te pitat ono što su te svi novinari pitali, kažu takvo pravilo, fakat kako uspijevaš, sam pisati, sam štampati, sam prodavati (garant stigneš još i po kući skuhat’, oprat’, opeglat’)?
Ko ti je rekao da sam pišem svoje knjige? Nije to istina, za mene ih piše Sveti Duh. Ove svjetovne poslove otaljavam kao i svi drugi, s bolom u duši i psovkom na usnama.
– Hajd’ me obraduj i reci da radiš na nekoj novoj knjizi, pa da ovo bude ekskluziva, raja to vole pravo, urednici isto tako, a mene će isto platiti…
Uvijek radim na novoj knjizi, sebe smatram piscem ne zbog onoga što sam napisao, nego što se time bavim svaki dan. Još je ta knjiga daleko od naslova, tako da ti trenutno mogu reći kako sam završio jednu pripovijest i započeo drugu.
– Vidiš, dobro mi naumpade, urednici me tjeraju da pišem o „(Ne)zaposlenost mladih“, haj’ ti koju progovori na tu temu, ako ti nije belaj? De mi reci bil’ ovi mladi trebali pisati? Imaš li savjet za njih, kako da budu kao čika Boris?
Nije nikakav, evo odmah. Nezaposlenost je uistinu veliki problem, mladi ne rade, ništa ne radi itd. Moj je savjet da mozgom promišljaju ono što im govori srce i da čitaju klasičnu književnost.
– Ima li raje, a da pišu, na Filozofskom fakultetu, ili su svi tu ‘nako, kako bi sutra mogli u osnovnim i srednjim školama učenicima pričati o tebi na časovima lektire?
Na Filozofskom fakultetu tim se ne bavi ama baš niko, ja sam bio jedini u svojoj generaciji, ostali su svi tu bili ‘nako.
– Za kraj, koje su šanse da te uskoro vidimo na novčanici? Koja će biti vrijednost te novčanice?
Nisam znao da ti je i ta informacija poznata. Istina je da izlazim na novčanici, samo što mi neće biti portret na njoj već guzica. Vrijednost će joj biti minus sto maraka.
