Zahvaljujući Facebooku, prije par godina iskočio mi je Blogdanov tekst. Ne sjećam se šta je bilo u pitanju, znam samo da sam se pronašla u skoro svakoj rečenici. To me nagnalo da ga nastavim čitati. Prije par dana sretoh se sa još nekolicinom istomišljenica. Sve su došle da podrže Bogdanov rad i promociju knjige „Obloge od mastila“, koja se održavala u Matičnoj biblioteci Istočnog Sarajeva. Odlučila sam ispratiti događaj i dati svoj doprinos promociji Bogdana Stevanovića, kao jednog uspješnog blogera i pisca. Da se razumijemo, nije me lako impresionirati, a Bogdan je to uspio. Opisala bih ga kao skromnog momka, uglađenih manira, koji nesebično dijeli svoju pozitivnu energiju u interakciji sa publikom i čitateljima.
Ko je Bogdan Stevanović?
Mogu da kažem te podatke iz biografije. Ja sam diplomirani geograf i takođe diplomirani turistički novinar. Tako da mi je to neki poziv, ono što se kaže vokacija, a sam sebi sam dodelio drugu stvar koju volim da radim, a to je da se bavim pisanjem. Kroz blog sam uspeo da objavim knjigu, tako da se prepliću ideje o tome da sam bloger i autor, objavljivani autor, pisac. Može da bude kako god, sve dok radim ono što volim. Tako da možete da me nazovete kako god, samo da nije uvredljivo. (smijeh)
Prema čemu gajiš veću ljubav, turističkom novinarstvu ili pisanju (blogu)?
Razvojni put do pisca je išao preko studiranja turizma, pa turističkog novinarstva, koje te uči kako da pišeš putopise, reportaže, kako da se povežeš s ljudima tako da osetiš atmosferu u kojoj se nalaziš… Mene je to možda još više formiralo da osećam prostor i ljude oko sebe, da se povezujem s time i da nalazim prave reči da to opisujem. Tokom mog studiranja nastao je i moj blog, gde se on spretno ili nespretno, manje-više, formirao godinama, a krajem 2014. zaživeo pod imenom Blogdan. Nije Bogdan krenuo da postoji onog trenutka kada je dobio hiljade pratilaca na internetu. On je bio osoba koja je beskompromisno pisala o svetu u kom živi, uživala u tome dok piše i nije pravila kompromise po pitanju toga da li opstaje u tome, ostaje u pisanju ili da pristane na ono što mu svet govori, a to je da mora da završi u nekoj kancelariji i radi što ne voli.
Koliko je popularnost uticala na tvoj rad? Koliko si se promijenio u odnosu na prije tih 10 godina, kada nisi bio toliko poznat?
Vrlo sam svestan da imam mikrofon, megafon u rukama. Želim da razmislim kakva je poruka koju šaljem, da li ću da dolivam ulje na vatru, da li ću da pozivam na oružane napade, da li ću da pravim još veći jaz među nama? Ili ću da delim ono što je moje duboko uverenje, a to je da su naša naličja ista, da su naše duše iste, da su došle sa istog mesta i da će da odu na isto mesto? Da li ću da pričam o tome ili ću da tandrljam, tandara-broć, o drugim stvarima? Osećaj koji mi se promenio sa rastom broja pratilaca je da odgovornije pristupam svojoj ideji i rečima koje upotrebljavam, a ne da cenzurišem sebe.
Kada si otvorio blog, kakva su bila očekivanja? Nije nimalo jednostavno ogoliti sebe, emocije pred svijetom?
Očekivanja su bila nikakva. Pokušaću da objasnim, ali nisam siguran da deluje logično. Postoji jedan momenat potpune lucidnosti i potpune ludosti u mojoj glavi, a to je da kad sednem da pišem, ja se ispovedim toj tastaturi. Bez straha da će to da čitaju hiljade ljudi. Tako da ti tekstovi završe na blogu koji je čitan. Taj tekst u trenutku u kojem je nastajao nije nastajao za svet. Nastajao je za mene, za moje olakšanje, za moje beskompromisno drobljenje o tome kakva je moja verzija sveta. Možda zbog toga kažu da su ti tekstovi autentični, direktni, jer kad bih se vodio time da pišem nešto za neke druge, vrlo verovatno ne bih mogao toliko kalkulativno da pristupim broju pratilaca koje imam.
Da li se od bloga može živjeti i šta preporučuješ mladim blogerima?
Mislim da dolazimo polako u vreme kada od bloga može da se živi. Iako ja nisam taj primer. Ne živim čak ni od knjige koja je izašla. Možda da sam konzistentniji u tome, da radim više na biznis planu, nego na svom pisanju, vrlo verovatno bi to moglo da se unovči. Da živim u Srbiji ili u regionu, te da mogu fizički odgovoriti na sve pozive koje dobijam, bilo bi moguće. Ne želim da obeshrabrim nikoga ko želi da se bavi pisanjem ili da bude bloger. Želim da dam vetar u leđa. Mislim da se vremena i okolnosti menjaju. Ljudi sve više prepoznaju koliko blogovi i blogeri mogu da budu relevantni, da čak kompanije i PR agencije to sve više prepoznaju. To je jedna lepa stvar za znati. Voleo bih da kažem za par godina, ako budemo razgovarali, ti kao novinarka, a ja kao pisac, da ti kažem, da od pisanja može da se živi. Jer želim to i za druge kolege pisce, a i za samoga sebe.
Gdje su se izgubili klasici i tradicionalna književnost? Nažalost, većina mladih ne čita knjige?
Mislim da čita onaj broj ljudi koji treba da čita. Treba svako da čita, ali mislim da pri klasicima ostaju oni koji umeju da ih razumeju. Da se klasicima vraćaju oni koji postanu nezadovoljni novom književnošću koju čitaju. Klasici, opera, balet, nikada nisu bili za široke narodne mase. Mase jesu pravile ogromne stvari, ali vrlo često na gore. Iz male grupe odabranih ljudi, najčešće su bili oni koji su ovaj svet terali dalje ili mu davali drugu stranu. Zato kažem sve je onako kako treba da bude. Nema potrebe da bude drugačije. Ne znam kakvi pevači napune Zetru, a znatno kvalitetniji pevači ne uspevaju da napune ni običnu pozorišnu salu, da otpevaju za 200 ljudi. Sve je uredu i sve je kako treba da bude, jer u tih 200 malih, odabranih ljudi će da bude neko ko će da menja svet.
Vjeruješ li u revoluciju?
Da. Ali da počinje od pojedinca.
Šta za tebe predstavlja ljubav? Koliko je danas komercijalizovana?
Pogrešno postavljamo jednu stvar i ne postavljamo ljubav kao stanje bića. Posmatramo kroz to šta meni sve treba, da bih mogao da osetim ljubav. Nije nam polazna tačka, ja jesam ljubav. Ja znam šta je ljubav. Ja želim da dam ljubav. Ja želim da volim nekog, jer tada osećam ljubav. A ne kada mi neko pokazuje ljubav. Tada ta osoba koja mi pokazuje, oseća ljubav. To je čista fizika. Nema nikakve metafizike i nejasne stvari. Onda u tom očekivanju, iščekivanju, ispunjavanju uslova, liste uslova: ako si toliko i toliko visok- ne, ne .. može jos dva santimentra više, ako ti je toliki obim bicepsa, ako ti je tolika korpa brushaltera, ako ti je toliko debeo novčanik… I mi onda ne stižemo da se vratimo na ta podešavanja i razmatramo o ljubavi, dok se ne ispune svi ostali uslovi. Ti ostali uslovi nikada neće biti ispunjeni. Postaće ispunjeni kada spoznamo ljubav u nama. Jer ćemo tada umeti da je nađemo u drugima. Dok god je ne spoznamo u nama, mi tražimo sve osim ljubavi u drugima.
Da li je to jedan od razloga zašto se ljudi prepoznaju u tvojim tekstovima?
Ne znam tačan odgovor na to, zašto se ljudi prepoznaju. Mislim da je zbog toga što kada pišem ne kalkulišem po pitanju toga da li ću da pokažem svoju ranjivost, da li ću da pokažem neznanje, ne kalkulišem s time da grešim i da sam grešio u određenim stvarima. Onda oni ne vide nekog savetodavca koji je popio svu mudrost sveta, nego vide jednog od njih koji dovodi stvari u pitanje, koji traga za odgovorima. Koji ih možda nalazi na neki drugačiji način, nego oni i onda smo svi mi u tom sosu zajedno. Ja to ne radim svesno, ja nisam Mesija, nisam iscelitelj, nisam neko ko je napredniji u bilo kom smislu od ijedne druge osobe na planeti. Shvatam sebe kao nekoga ko nema problem da kaže da ga boli, ko nema problem da kaže da je patio, a danas se mi svi krijemo iza toga, svi moramo da imamo nasmejana lice. Kad listaš Instagram i kad vučeš na dole, tu su svi nasmejani, u parama, na putovanjima. Kao da ne živimo na ovoj planeti Zemlji. Voleo bih da, ne da vidim nekog uplakanog na slici, nego nekog ko će da kaže ja sam SADA dobro. Nije me bilo tri meseca, jer nisam hteo da pričam o tome, bio sam loše. Ali sam danas našao način kako da budem dobro.
Koliko je dobro biti pravičan u ovom nepravičnom svijetu?
Uhvatila si me sada s pitanjem (smijeh)… Imam problem da ostajem u odnosima koji me konstantno frustriraju. Ne rastajem se nikada u smislu, sad ću da te zgazim, sad ću ja tebi da uzvratim. Odem samo dalje jer imam ljude koji me čine srećnim i ispunjene odnose oko sebe. I to je to. Deluje mi kao neka linija manjeg otpora. Nemam problem da objasnim zašto to radim, ali ne želim da idem u raspravljanje, svađanje. A vidim, ne radim to kao u trenutku. To je otprilike, ostaješ u nečemu gde već godinu dana počinje da te frustrira. Neću da reanimiram mačku koja je već odavno počela da smrdi. Neću da plivam po đubretu ispod tepiha u kući u kojoj živim. Ne želim to za sebe. Možda je sebičnost, ali meni je stvarno žao. Toliko volim sebe da nemam nameru da okružujem sebe ljudima koji me čine nesrećnim.
Kada si spoznao sam sebe u tom smislu, da se „operišeš“- gurneš ovdašnje od sebe?
Spoznao sam ranije zbog toga što sam živeo u porodici koja je govorila: mora da se voli ujak, jer je ujak. A onda dođe taj ujak i uhvati moju majku za gušu. Kako mogu da volim osobu koja se tako ponaša? I onda dovodim u pitanje, da li ću da volim nekoga, samo zato što mi neko govori da ga volim ili da ostanem u odnosima koji su disfunkcionalni samo zato što takvi odnosi treba da postoje? Ili da pristajem na manje od onoga što me čini srećnim? Mislim da zaslužujem više, jer ja volim da usrećujem druge ljude, a kako, ako oko sebe držim ljude koji me unesrećuju? Prosto mi se nameće kao logičan zaključak, da ja to neću raditi. Moguće da mi je pomogla uža i šira familija da shvatim neke stvari. Mogu da kažem da sam shvatio dovoljno rano da uspem da primenjujem.
Jedna od najčitanijih priča je: „Je l’ mlada trudna ili je ljubav prava“? Jesu li se Balkanci pronašli?
Smijeh… Ja bih voleo iskreno da su neki drugi tekstovi čitaniji od toga. Mislim da je više zbog fotografije koja je stajala na blogu, a onda zbog sadržaja. Više bih voleo da sam se s ove tačke gledišta vodio pitomijim, lepšim rečima nego tim banalnim. Radio sam u živom okruženju, gde sam bio fotograf na svadbama dve godine i video da je 90 % mladi trudno. Ne radi se o tome da one ne vole svoje muževe, ali ne znam kako bi izgledala ta ljubav na prazan stomak. Voleo bih to da vidim.
I za kraj, poruka čitateljima Karika?
Poručio bih im da ne slušaju apsolutno šta im okolina govori. Da što više okolinu uspeju da ućutkaju, to će jače uspeti da čuju njihovo unutrašnje biće šta im govori. A unutrašnje biće priča kreativnim jezikom, priča inspirativnim jezikom. Priča čovekoljubljivim jezikom, priča pokretačkim jezikom. Ne moraju ni protiv koga da se bore. Ne moraju ni protiv koga da vode ikakve bitke. Ne moraju da budu čak ni u pravu, ne moraju ni s kim da dele svoju viziju sveta. Samo ne treba u dubini sebe da od nje odustaju. I sve će biti fenomenalno.
Ukoliko niste čitali Bogdana, svakako posjetite njegov website: http://blogdan.rs ili Facebook stranicu(s koje je preuzeta naslovna fotografija): https://www.facebook.com/blogdan.rs/
